СТАЈАЛИШТЕ (или: сећање на деведесете)

пристижу у колони, као рањене аждаје
- прљаво црвене и прљаво зелене,
зарђале шкрге шкрипе последње роптаје,
и црно уље цури наместо самртне пене.

(стотине створова преда се тупо зуре
док улазе у свој број истрошене звери)

2003-01-10

(OLD FRIENDSHIP NEVER DIE, NEVER DIE...)

еј! хај! вратила си се на стари имиџ, кажем. добра ти је фризура. ах, да!, узвраћаш. и кажеш: имаш лепу блузу, некада давно имала сам нешто слично; наравно да се сећам мислим, тегет је била и није баш имала ништа ружичасто а и мислила сам на тебе док сам је куповала, кажем ако ти је то битно; ма дај, кажеш. и кажеш да ми је оквир за наочаре стварно добар и баш леп; да, дошло је моје време, кажем, узела сам га само зато што је удобан али рејбанке нису биле за мој џеп, па сада шаљем радњи месечне тантијеме. шалим се, кажем, то је због риме! како су твоји? ваљда су добро, кажеш, ни њих не виђаш често, ех, извини, хајде, здраво - поздрављаш се журно - стиже ти шпанац, мораш да заузмеш место! 

2011-06-30

(ХОДОЧАШЋА)

смем ли? помислим; смијем ли?
помислим још једном на још једну
од тих архетипских фраза пренетих
у несвести из детиње свести као и...
млијеко... као и ријека - како су се
те ствари у детињству звале
у које су их баке увеле
из памтивека.

2011-02-26

(СУМЊА)

видела сам их у својим најстрашнијим сновима
што водили су ме у сусрет прошлим ратовима
видела сам их у збеговима и склупчане у патњи
под мостовима и покрај надвожњака
на магистралним путевима

и видела сам потом њихова стварна страдања
и праву тугу, и лажну самилост, кајања и она
накнадна и неприкладна препознавања туђих
патњи, поентираних у потресним причама
на страницама сензационалистичких издања

(и сад сумњу једино имам да можда нисам
- да можда сам и сама лажно саосећала
да све су то биле сенке умишљаја, утваре
за утеху, за накнадна оправдања)

(НЕ/ЗНАМ)

знам да не значи ништа то што волим
да гледам шљунак под водом што га плави
и да није важно што забринем се ако видим
у сну како бистра вода тече по трави
- свеједно, спремна сам да све оставим
и посматрам с моста како вода носи
светове, што претурам их непрестано
по глави. и мислим. и помишљам
у стрепњи да треба да им се вратим.
али, где то тачно у нејасној слутњи?

2014-02-20

(ДИМ_ИЛИ_II)

једном пред крај живота, кад
будем имала све пред собом:
све учињено и све испуштено
(све што сам икада показала и
што сам љубоморно крила)
сешћу, запалити цигарету и
(зурећи кроз паперје дима)
филозофирати о времену 
расипно допуштајући
да стварно време
својим током
тече.

али сада (док по разнобојним
клобуцима добује летња киша и
заобилазе ме нестрпљиви људи
(узбуђени младићи и девојке)
да ли ће ми тада ишта значити
овај графем смрти на леђима 
момка што у задњи час ускаче 
у расклиматану двојку на зебри 
код калемегдана?

2008-06-20

(О, СВИ СМО МИ)

сви смо ми имали
илузије о пријатељству...
утемељеност у времену...
и рат. и напуштеност...
и тугу...

2006-11-08

(p.n.e. → n.e. AND BACK AGAIN)

и пре је било... и

раније су говорили људи

да је земља некад

другачије мирисала

2011-03-12

ЖЕНСКА ПЕСМА

света марија! огњена марија!
марија на пркосима! imaculata!
рекоше: нема сада таквих марија!

ја сам баш тада имала своју марију:
дивне је слике сликала и молила се 
да ти што разбише јој стаклено звоно
већ једном висе на теразијама, или да
њен драги, бар, осветнички заплеше
плес на њиховим гробовима!

познавала сам је и пре тих дана
када смо код мене на послу (у соби
не већој од два метра са два) очајно
удисале густи дим цигара - тада већ
шверцованих - са логом сарајевске
индустрије дувана. били су то тешки
дани транзиције и био је и даље 
у оптицају и д.и.в. и ствари нису текле
глатко; ни онда кад смо, у диму што је
лебдео међу нама као млечно стакло,
са старим познаником, гостом
британског савета, галантно разматрале
могућност да изгубљене позиције
на културној мапи света повратимо
бар накратко)

а и после смо, када су за нама већ
били прошли славни дани - 100 биљаниних дана
пробијања културне блокаде, и даље понекад
помишљале како би за нас још увек било
наде да чистачице, иза суседних врата (из собе
не веће од метар и пò са два) нису шириле
гласине о хладњачама са југа, сa злослутним
товарима испод маскирне цираде.

...И КАРМИН И ТРЕШЊА...

... у сваком трену, годинама, па и сада, у дубокој тами ума
светли она, праслика стаклене бочице за колоњску воду
са црвеним поклопцем од бакелита коју сам последњи пут
видела у лето 1998-е: стајала је на истом месту где сам је
видела први пут: у левом углу највише полице безбојног
дрвеног ормара са стакленим вратанцима што је стајао  
у тамном углу простране бело окречене собе са подом 
од чамовине, насупрот великом гостинском столу који је
клупама и двема столицама у врху и дну захватао читаву
дужину наспрамног зида са три невелика прозора бочно
од црне фуруне смештене поред врата која воде у "собу" 
из "куће" са подом од набијене глине, без таванице
са тесаним гредама у конструкцији крова покривеног
црепом о једну од којих су окачене вериге над огњиштем
подзиданим у камену, одвојеном неколиким троношцима
од врата што водила су у две спаваће собе и гломазних наћви

што стајале су између стола и долапа и прозора пробијеног
у истом зиду, поред расушених спољних дрвених врата

изнад којих, утиснуто  у малтеру и сада тамо стоји: "1936" 

кроз која се преко неколико степеника излази у стрмо 
каменито двориште омеђено, са југа лево, новом кућом 
и десно качаром и плетеним вратницама испод којих се 
низбрдо нижу колибе, бачија, још ниже амбар и најниже
на ивици природне терасе под којом тече поток, сенара
а са горње стране пекаром, па нешто даље, шталама 
и тором за стоку који се ослања на плот и друге вратнице 
од којих води пут према оскудном извору за појење стоке
и даље, према суседном брежуљку на коме је једна кућа 
и окућница још једне породице која је са овом сачињавала  
засеок каменица, смештен у забити на југу србије а
1963-е уденут у косово и метохију - у тој пространој соби 
(у тој невеликој, сада опустелој, кући што је надгледају
француски војници из састава кфор-а) пре педесет година 
када због зиме не бих изашла на пропланак иза куће 
да чекам тренутак када ће горе на небу затреперити 
звезде и трудити се да, у слатком скаредном узбуђењу 
не препознам "своју" - у те кратке сате зимских сумрака
из тог бакелитског кармина флашице за колоњску воду
црпила сам нејасну жудњу за недоживљеном лепотом
и стрепњу пред непојамним стварима које ће доћи.

(записано крајем августа 2000-е, у ажин-у у ул. краља петра у београду)

ИЗ ПОЛАЗИШТА ЛОМНОГ, ПОПУТ КУЋЕ ПУЖА

кад (не хајући што и други слуте о заносима
што свако од нас до бесцења их има) понекад
(можда рубом одсутнога ума) угледам ружу
у запуштеној башти што до недавно је негована била
(и то ме, неспремну, у нову слутњу вине - у грижу,
у кривњу што можда слатку, младости, будим жудњу;
или не њу, већ њене испражњене риме, давно похрањене
у истрошене ћелије, без нарочитог смисла, тек поштеђене
за сваки случај, за прилику, које, слутих већ, неће је бити)
расипно помислим да остала ми је још само та једна
бесмислена жеља: да неког, кога уопште не знам
(и не дужим га ништа) далеко иза мене, или сад
на некој паралелној стази) затекнем у трену кад
у подивљалом грму цвет запази - који ће да замирише
као она ружа са почетка света што негледане латице
изнова извија из средишта таме, што сам је имала
знала и напуштала. и у потаји неговала слутње.

(ЛОМ_или глупост у основи)

оно што највише сам волела да мрзим,
та општа места, појмове, сад ме опет ломе
иако су године прошле и све иде ка томе
да ништа више важно није, ипак зажалим
и понекад са жаром помислим да не смем
да допустим опет да та надахнућа, те жеље
нестану сред те равнодушне васељене!

и онда бесмислена, слатка, мисао ми дође
да би, можда опет, за 40 милиона ера, или
за 200, тај исти осећај могао опет да се вине,
и пожелим онда глупо да завитлам њиме
том песмом, што помислим да од мене се чека 
да је добацим себи, тамо, неког двомилионитог века.

кад свемир поново отпулсира. 

2005-10-04  

УВЕК ИСТИ ЛИК

увек исти лик. јунак!
није важно место, ни време.
ионако се не зна ко је убица,
ни ко оплакује убијене.

(ОДЕ_или: ко би њихове песме могао да пева?)

1_
не могу сада ја а да не знам да стотине
барда лута овим градом, као она жена
што недавно је била остала без посла
и одједном хтела, морала и могла
да раскрсти са стидом и да постане
песникиња, наивна и проста.

може неко рећи: "сад, у позном добу зар?"
али није - имала је она својих песама и пре
озбиљних животних поема и антикне трагедије
али раније није показати смела тај срамотни дар.

а сад, ко сећа се још њеног пристојног живота
и ко још жали због изгубљеног њеног посла,
док као луда, у светом очају, улицама лута и док
све то што је читав живот крила, одједном
пустила да се огољено пред гомилу проспе.


2_
и она друга, исто тако, жена (што исто је остала
без посла овог лета, на тридесетак километара
надомак истог света) што њен последњи вапај
њену реалну поему (њену последњу и њену
стварно праву жељу да изрази се очајна пред смрт
што призвала је сама) престрашена руља
и они што су је нежно волели, у гроб су послали
са њом - као посмртну спрему.

зашто су мислили да треба да јој врате
тај папир њене последње и прве написане песме
то парче личне огољене душе – истине(?)
у коју нико крај ње да погледа не смě,
ту снагу што је никад пре ни она смогла није?

и сад - од новинских вести до замирућег шапта града
још нико изрекао и, наводно, нико сазнао није,
оно што она није желела да скрије. и неће никада:
јер већ сада, у обрнутом реду предрасуда,
њено гробно место надомак родног јој града,
и пљачкаши гробова свечано заобилазе.

2008-05-06

(ДА УГОДИМ ЊОЈ)

иако су можда све те стрепње
само пуки симптом недостатка
неког: литијума, гвожђа, драгоцених 
можда златних, соли - рачунам да 
заправо су то незавршених мојих
послова симболи - могућности 
што имала сам их и пропуштала
- назнаке о томе.

и можда баш зато, нежну, неодољиву
привлачност и тежњу да угодим њој
неумитној боли, имам. и тој слутњи
да нешто лоше ме чека. и апсурд тај
што ме непрестано гони, здружен
са хемијом тешком што раздире ми
психу, ипак, са надом, да нешто -
нека ћелија, орган, или чак и рептил
што у малом мозгу притајено
стрепи - да већ сутра може, нове 
могућности да покрене.

и да ћу онда знати (или можда нећу) 
да ћу јасно рећи: не желим свој део
бола без свог удела у срећи, не знајући
тада тачно шта то значи – као ни сада,
пуштајући тек да понесу ме речи
и нејасне сумње. док једно тачно
знам: обол мора да се плати и дужна
пошта мора да се ода том непрозирном
појму колебљивог рода. не да се нужно
каже, колико да се оћути у мимоходу
глухом, у скаредној тами њеног
вечног одра.

2008-05-02

step by step_01*

*један од првих. мислим да је 2003, треба да проверим.

______________________________МИЛОДАР_____________________

радује ме што могу да успорим и да

пропратим непредвидиви меандер

псећег пишања; и да се у масној

бари надмећем са колебљивим

трептајима сунца још једног

потрошеног дана; и што

могу да станем и само

зурим у гавранова

пар што воду

црну срче
са
асфалта
кaо

дар

+

2011-08-29 - 09-17

ДА ЛИ СЕ ТО ИСТА КАТКАД ПОЈАВИ ИЛИ УВЕК НОВА ДОЛАЗИ?*

опрезни врапци, давно су побегли из дворишта,
још понека жуна појави се с времена на време
и пре него што јој добацим шаку проса – нестане.

2015-01-16
*прва написана online

ИЛИ ОНО НЕПОЈАМНО

кренимо даље и ми, низ пут, крај споменика из детињства
уз степеништа, ка зачараним вртовима и тами. и сетимо се:
не мрамора, већ меких травнатих кућа и хладног даха оне
(неименоване) госпе са два црна хрта, натприродно сјајна
(и поново прочитајмо, давно, из заборављених разлога у
стари нотес, уписане речи: "монада", "временска сфера"...
или оно непојамно, "ох рајна, рајна, рајна!")

2013-04-05

НА УШЋУ САВЕ У ДУНАВ ВИДЕЛА САМ JAMESA TURRELLA

датум? вероватно 2004. видећу.