...И КАРМИН И ТРЕШЊА...

... у сваком трену, годинама, па и сада, у дубокој тами ума
светли она, праслика стаклене бочице за колоњску воду
са црвеним поклопцем од бакелита коју сам последњи пут
видела у лето 1998-е: стајала је на истом месту где сам је
видела први пут: у левом углу највише полице безбојног
дрвеног ормара са стакленим вратанцима што је стајао  
у тамном углу простране бело окречене собе са подом 
од чамовине, насупрот великом гостинском столу који је
клупама и двема столицама у врху и дну захватао читаву
дужину наспрамног зида са три невелика прозора бочно
од црне фуруне смештене поред врата која воде у "собу" 
из "куће" са подом од набијене глине, без таванице
са тесаним гредама у конструкцији крова покривеног
црепом о једну од којих су окачене вериге над огњиштем
подзиданим у камену, одвојеном неколиким троношцима
од врата што водила су у две спаваће собе и гломазних наћви

што стајале су између стола и долапа и прозора пробијеног
у истом зиду, поред расушених спољних дрвених врата

изнад којих, утиснуто  у малтеру и сада тамо стоји: "1936" 

кроз која се преко неколико степеника излази у стрмо 
каменито двориште омеђено, са југа лево, новом кућом 
и десно качаром и плетеним вратницама испод којих се 
низбрдо нижу колибе, бачија, још ниже амбар и најниже
на ивици природне терасе под којом тече поток, сенара
а са горње стране пекаром, па нешто даље, шталама 
и тором за стоку који се ослања на плот и друге вратнице 
од којих води пут према оскудном извору за појење стоке
и даље, према суседном брежуљку на коме је једна кућа 
и окућница још једне породице која је са овом сачињавала  
засеок каменица, смештен у забити на југу србије а
1963-е уденут у косово и метохију - у тој пространој соби 
(у тој невеликој, сада опустелој, кући што је надгледају
француски војници из састава кфор-а) пре педесет година 
када због зиме не бих изашла на пропланак иза куће 
да чекам тренутак када ће горе на небу затреперити 
звезде и трудити се да, у слатком скаредном узбуђењу 
не препознам "своју" - у те кратке сате зимских сумрака
из тог бакелитског кармина флашице за колоњску воду
црпила сам нејасну жудњу за недоживљеном лепотом
и стрепњу пред непојамним стварима које ће доћи.

(записано крајем августа 2000-е, у ажин-у у ул. краља петра у београду)