ИЗ ПОЛАЗИШТА ЛОМНОГ, ПОПУТ КУЋЕ ПУЖА

кад (не хајући што и други слуте о заносима
што свако од нас до бесцења их има) понекад
(можда рубом одсутнога ума) угледам ружу
у запуштеној башти што до недавно је негована била
(и то ме, неспремну, у нову слутњу вине - у грижу,
у кривњу што можда слатку, младости, будим жудњу;
или не њу, већ њене испражњене риме, давно похрањене
у истрошене ћелије, без нарочитог смисла, тек поштеђене
за сваки случај, за прилику, које, слутих већ, неће је бити)
расипно помислим да остала ми је још само та једна
бесмислена жеља: да неког, кога уопште не знам
(и не дужим га ништа) далеко иза мене, или сад
на некој паралелној стази) затекнем у трену кад
у подивљалом грму цвет запази - који ће да замирише
као она ружа са почетка света што негледане латице
изнова извија из средишта таме, што сам је имала
знала и напуштала. и у потаји неговала слутње.