(ДИМ_ИЛИ_II)

једном пред крај живота, кад
будем имала све пред собом:
све учињено и све испуштено
(све што сам икада показала и
што сам љубоморно крила)
сешћу, запалити цигарету и
(зурећи кроз паперје дима)
филозофирати о времену 
расипно допуштајући
да стварно време
својим током
тече.

али сада (док по разнобојним
клобуцима добује летња киша и
заобилазе ме нестрпљиви људи
(узбуђени младићи и девојке)
да ли ће ми тада ишта значити
овај графем смрти на леђима 
момка што у задњи час ускаче 
у расклиматану двојку на зебри 
код калемегдана?

2008-06-20