(ОДЕ_или: ко би њихове песме могао да пева?)

1_
не могу сада ја а да не знам да стотине
барда лута овим градом, као она жена
што недавно је била остала без посла
и одједном хтела, морала и могла
да раскрсти са стидом и да постане
песникиња, наивна и проста.

може неко рећи: "сад, у позном добу зар?"
али није - имала је она својих песама и пре
озбиљних животних поема и антикне трагедије
али раније није показати смела тај срамотни дар.

а сад, ко сећа се још њеног пристојног живота
и ко још жали због изгубљеног њеног посла,
док као луда, у светом очају, улицама лута и док
све то што је читав живот крила, одједном
пустила да се огољено пред гомилу проспе.


2_
и она друга, исто тако, жена (што исто је остала
без посла овог лета, на тридесетак километара
надомак истог света) што њен последњи вапај
њену реалну поему (њену последњу и њену
стварно праву жељу да изрази се очајна пред смрт
што призвала је сама) престрашена руља
и они што су је нежно волели, у гроб су послали
са њом - као посмртну спрему.

зашто су мислили да треба да јој врате
тај папир њене последње и прве написане песме
то парче личне огољене душе – истине(?)
у коју нико крај ње да погледа не смě,
ту снагу што је никад пре ни она смогла није?

и сад - од новинских вести до замирућег шапта града
још нико изрекао и, наводно, нико сазнао није,
оно што она није желела да скрије. и неће никада:
јер већ сада, у обрнутом реду предрасуда,
њено гробно место надомак родног јој града,
и пљачкаши гробова свечано заобилазе.

2008-05-06