(ДА УГОДИМ ЊОЈ)

иако су можда све те стрепње
само пуки симптом недостатка
неког: литијума, гвожђа, драгоцених 
можда златних, соли - рачунам да 
заправо су то незавршених мојих
послова симболи - могућности 
што имала сам их и пропуштала
- назнаке о томе.

и можда баш зато, нежну, неодољиву
привлачност и тежњу да угодим њој
неумитној боли, имам. и тој слутњи
да нешто лоше ме чека. и апсурд тај
што ме непрестано гони, здружен
са хемијом тешком што раздире ми
психу, ипак, са надом, да нешто -
нека ћелија, орган, или чак и рептил
што у малом мозгу притајено
стрепи - да већ сутра може, нове 
могућности да покрене.

и да ћу онда знати (или можда нећу) 
да ћу јасно рећи: не желим свој део
бола без свог удела у срећи, не знајући
тада тачно шта то значи – као ни сада,
пуштајући тек да понесу ме речи
и нејасне сумње. док једно тачно
знам: обол мора да се плати и дужна
пошта мора да се ода том непрозирном
појму колебљивог рода. не да се нужно
каже, колико да се оћути у мимоходу
глухом, у скаредној тами њеног
вечног одра.

2008-05-02