сада кажу:
универзум не постоји и ми
не бисмо смели бити у њему.
питам се:
колико мали део мене била сам ја
у световима што сам их знала.
(мачке су опрезне врапце
давно протерале из дворишта
и ствари стоје овако: бежим и ја
- у почетку биће лако)
претенциозно, да.
можда, не...
lepo stoji u naslovu: "iz minute u minutu"
ponkrad sve bude isto kao nekad pre ponekad raspadne se sve ponekad bude isto kao nekad (elio đaci našla on) ha ha beli oblacinaplavom nebu s onda raspadne se sve usivilu nadolazeće mmiše ponekad lepo može biti lepo
вратите се сад под своје
растројене мисли моје
разбибриго дај да благо
перје легне пусти бриго
то камење нек се слегне
и нек' свет се даље врти
око осе мимо мене неко
нека очи своје у таласе
сна удене и запева тихо
ону: нина-нена ни-на-не...
није нама ни до чега
крају света нема лека.
није мени ни до чега
река тече, река чека.
не стижемо ни до чега
има томе толког века
и ту пустош у изгледу
ова река са мном чека
безвезно је, али сада
могу само заплакати
над усудом овог града
и над реком која прати
мрак како нам лако пада.
све протиче - ја од сада
стару мантру понављати
нећу никад, никад више.
(док...)
- гледао сам ластавицу што лепрша око гнезда
- гледала сам халат-ата како хита црном степом
- чекао сам рујну зору са руменим облацима
- чекала сам бледи месец да засија у смрекама
- слушао сам кукувију; гласала се из поноћи
- сањала сам рој делфина; ронила сам дубинама
- чекао сам зенит сунца; сањао сам твоје лице
- плакала сам са звездама; успињала уз литице
Добар наслов би то био за ону моју стару песму.
Сад када смо код Б. jуче је М. рекла да је на те-веу
гледала нешто о њему и живо се распричала
да је тек сад схватила његов значај за ову средину
а да раније уопште није
размишљала о томе.
Нисам је подстицала да ми то боље појасни -
заплела сам се у своју најновију фиксацију да
данас скоро да нема обичних грађанских лица.
2005-12-04
хода
носи
тело уз
музику из
слушалица
косу дарује ветру
завитлане праменове
каткад задене иза ува као
уздарје знатижељницима
из мимохода
на мосту
којим
хода
она
као када на сунчан зимски дан у дворишту
секиром цепнеш одебљи пањ и покупиш
цепанице и унесеш све и иверје у кућу
брзо затвориш врата за собом уредно
сложиш нарамак у сандук и убациш
добар комад у гротло горионика и седнеш
поред пећи на троножац с миром као да је
на овом свету управо урађено нешто добро.
као кад смо кренули на ходочашће
запису у камену и кад смо стигли
до тог бедема давно урушеног па
разграђеног и саграђеног поново
док сам те са зебњом пратила и
снимала твој пажљиво одмерен
ход, стрепећи хоћемо ли га наћи
и нашли смо га на истом месту.
тада, док си меко ударао дланом
о камен забележила сам твој глас
не превише јак али одлучан глас
којим си вас свечано призивао
и кад смо се враћали слушала сам
твоје ћутање док захвално миран
пребираш друга сећања и планове
за још ходочашћа, на која смо...
некада, раније, ишли. и после.
утешност боја
познатог старог света
са географских карата
али и старачку живахност
(као да сте у добрим годинама)
избегавати. и: слике добрих места
која сте, некад, у доколици, обилазили
и која више не постоје. или:
све узети као ersatz за
нове очигледности.
