(ЛОМ_или глупост у основи)

оно што највише сам волела да мрзим,
та општа места, појмове, сад ме опет ломе
иако су године прошле и све иде ка томе
да ништа више важно није, ипак зажалим
и понекад са жаром помислим да не смем
да допустим опет да та надахнућа, те жеље
нестану сред те равнодушне васељене!

и онда бесмислена, слатка, мисао ми дође
да би, можда опет, за 40 милиона ера, или
за 200, тај исти осећај могао опет да се вине,
и пожелим онда глупо да завитлам њиме
том песмом, што помислим да од мене се чека 
да је добацим себи, тамо, неког двомилионитог века.

кад свемир поново отпулсира. 

2005-10-04