ПИСМО ПРИЈАТЕЉУ 2015-01-19

драги д
осамдесете године прошлог века
требало би по дифолту да су биле
најбоље године мог живота, можда
и најбоље године живота свих нас
што смо се кроз њих провлачили
онда. тада, понекад  ми се чинило
да ће то можда постати - али нису.
поздрав за сада. д

 

_____________________________"ЗВОНЧИЦА"___________________________

драга к.
моја драга
изненада, ево ме
како помишљам на тебе 
јер сам се, ових неких дана
две деценије пре, мучила око
финалног реза своje "каријере"
сећаш се? спремала сам изложбу
- ја, "лауреата" -
и радовала се
шанси да изведем неку
неподоштину, можда са тобом баш 
но "ти" си отишла, а "они" су хтели све 

читаву годину пре планираног рока! a ja!
онда се мирим сa идејом да треба да урадим
и нешто више апропо моје сарадње са "њим"
да "лепше"
тако раскинем са прошлошћу и најзад 

 "им" дам задовољење за неодржани говор на
"церемонији проглашења" рачунајући да ћу тако
направити и "мој одговор свима", па да наставим
са својим приватним ратовима што је, уосталом, било 

можда све друго што сам до тад урадила. а цела је истина
да нисам ни сама знала шта ће испасти од тога, осим што сам
хтела да по сваку цену у то некако уђу и моје композитне скице
ти фрагменти приче која се некад одвијала између "њега" и "мене"
(из које сам можда дошла до капије/полице коју си до тада већ и ти 

знала)
што све то, заправо, и јесте: решавала сам своје доживљаје мèста и
и тренутака, "нормалне оптике", хоризоната, амбијената, површина
и граница времена - све чиме сам филовала старе записе о другима
поздрав,
д.

ФАМА ЗАВРЗЛАМА. САД

тај
мој стари знанац са којим сам некада
док још и није био славан као сад
повремено сарађивала, но више
трошила сате, шибице, дуван
уз његове урнебесне приче
(и волела га к'о друга) 
њега, који имађаше
тај изузетан дар
за сарказам и  
за иронију
и сатиру
чак
-
сад
укину
наше fb
пријатељство
као одговор на мој
благо ироничан (али
са симпатијама срочен)
коментар - ваљда рачунајући
да нешто што није хвалоспев само
не приличи никако да буде посвећено
њему, тако неприкосновеној персони. сад.

АПРОПО П. Х.

не одговара ми сада нешто код волта
уитмена (а волела сам некад његове
епифаније унете у обична места)
више ме сада дирне какав клише
коме каткад посведочим и сама 
као: ухваћена у контри бледог
месеца и хладног дисплеја
дана (видела сам једном
то на маријином лицу
и рекла јој како личи
на џеј ло) може то!
али кад изнова
прочитам:
"натраг у оскудни врт"
и даље: 
"у лисним левцима вирка",
помислим да знам (не да разумем!) зато што сам једном
и сама, у дрском попонцу, у звонцима његовог белоцвета
(на падини код подвожњака, под џанариком чије плодове
смо још пре првих назнака зрења ми деца страсно крали)
отплакала свој први упад у непојмљиву хармонију сфера.
 
2019-07-11

COALA (тада)

пре тридесетак година једна је катарина г.
(коју сам баш волела док је у happy gallery
радила са нама) отишла са момком
у аустралију и отуда на адресу галерије
слала духовите поштанске карте са
дописаним именима оних којих се сећала
и рачунала да исти ти и даље губе време
на овом месту култном, тада. моје име 
није бивало на њима и помишљала сам
да то и није вредно помињања. тада.

и годину дана од њеног одласка, без
духовитих опаски, имена, без порука,
на адресу галерије стиже дописница
са сликом коале и са описом (на реверсу)
њених "социјалних" навика. и без имена
пошиљаоца. најзад! ова је само за мене
сећам се како сам се радовала. тада.

(У НЕСАНИЦИ, НАГЛАС)

читала сам синоћ (у несаници
наглас) хелдерлина. архипелаг!

у преплитању мита и бунила
о узвишеном оплакивању хриди
постојаних. и мислила о морима.

и о праисконској трави што на
путевима старим, од детињства
напуштеним, још и сада ниче
под муклим батом незнанца.

ЗА AГЛ КОГА СМО ЗВАЛИ ТОМ

па добро, пријатељу, уграбио си и сам
нешто мало од ове славе која те сада
прати. понешто си освојио и пре својим
снажним плућима и гласноговором; али
ништа се не може поредити са почастима
које ти сада одају твоји постхумни поданици
одани пријатељи и незнанци што одливак
сенке твог незграпног тела марљиво обливају
белом (бојом) смрти. добро је то, јер сада су
безбедни сви (пријатељи и настављачи и сви
који су те волели и они који те и даље мрзе)
од твог поганог  језика. вечна ти слава!

_____________________________Д(И)Т(И)Р(АМБ)_____________________

1979-е или 80-е, те једне године
на врбнику код книна, док данима сам
фарбала крила великих колских вратница
учинило ми се да сам ушла у суштину
елементарних слика драгољуба тодосијевића
раше (сада већ прослављеног дтр-а)
иако су његове слике имале изглед
насумично размазаног хлебног теста
а моји уредни потези четком (у танком
намазу, без контура) могли бити ближи
минимал арту, хардеџу, или сипорт/сирфас
сликарима (нити трага на њима није било
од експресионизма: боја је код мене била
светлосива и ни у најмањим назнакама
није било геста) свеједно, било је то
просветљење: раша - не, није то
метафизичка злоба, зловоља
то је врхунска марљивост
сервирана у вриштећем
целофану дечачког
цинизма.

ПЕСНИКУ (С.T.)

са лелујавом сенком преко воде (волела сам
оне мокасине од преврнуте коже) док окрећем се
у круг и године ме ломе у заносу, сећам се како сам...

МИ (свечана песма)

сад када нас више нема
лебде ли гордо и даље наше сени старим путевима?
хермана, керида, аурора! о, славни наши дани! они
што их једном створисмо и сањасмо их као вечност
што они и беху: застоји у времену док пролази време.
као оно код вирџиније, што нас затекне и онда сломи
и ми наш свет имале смо у тананом снопу светионика
што наслепо шаље сигнале нашој изгубљеној посади
- што смо ми - на импровизованој палуби, само лаком
пловном грађом сна одвојене од љубопитљивог мора.

о, имале смо ми наше тренутке за које мишљасмо
да ће трајати вечно, само због нас(!) и држе нас
и сад у ходочасном походу нашим прошлим временима.

(знам да памтиш. приземљена ауроро, орор, зоро,
знам хермана да си знала у свим својим ликовима ) 

2016-03-22

(OLD FRIENDSHIP NEVER DIE, NEVER DIE...)

еј! хај! вратила си се на стари имиџ, кажем. добра ти је фризура. ах, да!, узвраћаш. и кажеш: имаш лепу блузу, некада давно имала сам нешто слично; наравно да се сећам мислим, тегет је била и није баш имала ништа ружичасто а и мислила сам на тебе док сам је куповала, кажем ако ти је то битно; ма дај, кажеш. и кажеш да ми је оквир за наочаре стварно добар и баш леп; да, дошло је моје време, кажем, узела сам га само зато што је удобан али рејбанке нису биле за мој џеп, па сада шаљем радњи месечне тантијеме. шалим се, кажем, то је због риме! како су твоји? ваљда су добро, кажеш, ни њих не виђаш често, ех, извини, хајде, здраво - поздрављаш се журно - стиже ти шпанац, мораш да заузмеш место! 

2011-06-30

ЖЕНСКА ПЕСМА

света марија! огњена марија!
марија на пркосима! imaculata!
рекоше: нема сада таквих марија!

ја сам баш тада имала своју марију:
дивне је слике сликала и молила се 
да ти што разбише јој стаклено звоно
већ једном висе на теразијама, или да
њен драги, бар, осветнички заплеше
плес на њиховим гробовима!

познавала сам је и пре тих дана
када смо код мене на послу (у соби
не већој од два метра са два) очајно
удисале густи дим цигара - тада већ
шверцованих - са логом сарајевске
индустрије дувана. били су то тешки
дани транзиције и био је и даље 
у оптицају и д.и.в. и ствари нису текле
глатко; ни онда кад смо, у диму што је
лебдео међу нама као млечно стакло,
са старим познаником, гостом
британског савета, галантно разматрале
могућност да изгубљене позиције
на културној мапи света повратимо
бар накратко)

а и после смо, када су за нама већ
били прошли славни дани - 100 биљаниних дана
пробијања културне блокаде, и даље понекад
помишљале како би за нас још увек било
наде да чистачице, иза суседних врата (из собе
не веће од метар и пò са два) нису шириле
гласине о хладњачама са југа, сa злослутним
товарима испод маскирне цираде.