ŠTO ĆE NAMA...TO

što će nama drugi svetski rat
što će nam prvi veliki? što će nam
balkanski ratovi - prvi i drugi, srpski
ustanci, nedavni sukobi i bune narodne
i one uskočke i hajdučke, demonstracije
protesti? šta treba da se uradi da ne bude to?
(2020)

4 ЧУД(н)А_24. 3. 1999

1
јутарњи неспретни гест и оловна чаша
пуца у слепом предсказању, усмрти још
друге две и све се удену у раскошну
фонтану. дијаманти свуда! распршили се
по читавом стану. чудно! чудо је баш!
 

2
на послу читав дан недогледан посао
(задат још јуче, као претња - са отказом
ионако у плану) ипак завршен, а после:
грозничаво скупљање личних ствари
(однекуд ту, чудно.  колико их је само!)

3
у сумрак, пуних руку, на путу близу куће
са високог прозора главне (камене) поште
на главу пада чудно помазање: млаз
црне течности, неке слузи. пуна коса
откуда баш одатле? бљак. бљак. бљак

4
код куће, пак: одлагање туша - да ме смрт
(ха!) не затекне нагу. најзад закорак у каду
и прво тупо "труп" – баш чудан, неочекиван
звук. и опет: "труп", пригушено негде о земљу
(небо не видим - само суседни зид и мрак)

НЕ (А) (У) (И) (НЕ)

не
подижимо
споменике својим
јунацима
одајмо им пошту
у тишини
преузмимо
њихову кривицу
и окајавајмо
злочине почињене
у наше име.
а
жалимо их
у осами
у
муклим
тужбалицама
пребирајмо грехе
на које смо их
навели
и
не излажимо их
на трговима
склонимо их
од разјарених
баштиника
туђих
јунака
и
не.

ТАЧНО ТО!

одакле је долазио тај срам? од неделања! читам то
(случајно данас, двадесет четвртог марта 2015-е)
код павезеа, написано давне четрдесет и неке.
то је тачно онај осећај што сам га имала
24. марта 1999-е.

КАСНА ПОСЕТА

о, само ми не понављај како о лову 
ниси знао ништа и како си ликовао
кад је неко узвикнуо 'браво' што си
из прве устрелио дивљу мачку. боље
да си по ко зна који пут поновио ону
тужну причу момачку... о, младости!

замисли! па ти ништа ниси знао 
о еминој башчи! ни о златнику
у чевре што ишао је уз њу;
и не сећаш се тајних планова
што смо их ковали по кућарама
у буковику и под буком скаче воде;

да си, бар, имао неку причу са гробља
пра-предака, на коме никада нисам била
(крај напуштене дубироге и црног мочила)
па да се, са отменом госпом, што је нашег стрица
маестрално покосила у мом пророчком сну
- уденем у породични мит и ја!

али! само! тако мучно ми је било
о! то хвалисање како си срећно(!)
из прве, устрелио ову препарирану
звер, што понад суздржаних осмеха
у тами отменог огледала, тупо прати
гестове и ритуале позних одлазака.

НЕ СЛУТЕЋИ НИШТА (1. верзија)

волела сам ракију - сећања и осећаје што иду
уз њу. не зато што ме дрмне (премда волим
и то, и понекад ми буде спас од апатије)
волим је због очекивања што буди, у нади
да нешто може да се догоди,  или да оно  
што се већ догодило - догодило се није.

премда, не волим сада тај укус; лозе да, не
и шљивовице (бар не оне мени сада доступне)
али, зато памтим давни мирис препеченице
и пробе уз казан и мезе у себечеву, горе у
страни, у засеоку који смо (зачудо, entre nous)
ретко правим именом (зеленовиће) звали.

у мојим сећањима на каменицу нема пецара
отуда памтим даске за сушење воћа и колачића
(на виновом лишћу) од пекмеза од шљива
али знам да нема боље шљивовице од оне
којом сам тамо, 1998-е, годину дана пре
велвет изгнанства, са стрицем наздрављала
у кући подигнутој насред суровог камењара.

најбољу сам лозу пила 80-их, у рана јутра
на врбнику код книна, уз свеже смокве
пратећи погледом, са митром, обронке
динаре, и у круг других планина, и само
једном сам комину муљала. не слутећи
ништа (сањати, надати се да оно
што ће се збити - збило се није).

НА (ПРИМЕР)ТО

можемо ли сада
сред ове рушевине 
(те ране) у црвеном кањону
сутјеске (сред немањине)
у трагу of the noble аnvil
имати још нешто
сем сећања
на то?

(или да просто мислимо о томе  шта је све 
требало да прође од времена аларикове
инвазије да грандиозне римске рушевине
постану пожељни мотиви романтичарског
сликарства? и поезије?)

СТАЈАЛИШТЕ (или: сећање на деведесете)

пристижу у колони, као рањене аждаје
- прљаво црвене и прљаво зелене,
зарђале шкрге шкрипе последње роптаје,
и црно уље цури наместо самртне пене.

(стотине створова преда се тупо зуре
док улазе у свој број истрошене звери)

2003-01-10

(ХОДОЧАШЋА)

смем ли? помислим; смијем ли?
помислим још једном на још једну
од тих архетипских фраза пренетих
у несвести из детиње свести као и...
млијеко... као и ријека - како су се
те ствари у детињству звале
у које су их баке увеле
из памтивека.

2011-02-26

...И КАРМИН И ТРЕШЊА...

... у сваком трену, годинама, па и сада, у дубокој тами ума
светли она, праслика стаклене бочице за колоњску воду
са црвеним поклопцем од бакелита коју сам последњи пут
видела у лето 1998-е: стајала је на истом месту где сам је
видела први пут: у левом углу највише полице безбојног
дрвеног ормара са стакленим вратанцима што је стајао  
у тамном углу простране бело окречене собе са подом 
од чамовине, насупрот великом гостинском столу који је
клупама и двема столицама у врху и дну захватао читаву
дужину наспрамног зида са три невелика прозора бочно
од црне фуруне смештене поред врата која воде у "собу" 
из "куће" са подом од набијене глине, без таванице
са тесаним гредама у конструкцији крова покривеног
црепом о једну од којих су окачене вериге над огњиштем
подзиданим у камену, одвојеном неколиким троношцима
од врата што водила су у две спаваће собе и гломазних наћви

што стајале су између стола и долапа и прозора пробијеног
у истом зиду, поред расушених спољних дрвених врата

изнад којих, утиснуто  у малтеру и сада тамо стоји: "1936" 

кроз која се преко неколико степеника излази у стрмо 
каменито двориште омеђено, са југа лево, новом кућом 
и десно качаром и плетеним вратницама испод којих се 
низбрдо нижу колибе, бачија, још ниже амбар и најниже
на ивици природне терасе под којом тече поток, сенара
а са горње стране пекаром, па нешто даље, шталама 
и тором за стоку који се ослања на плот и друге вратнице 
од којих води пут према оскудном извору за појење стоке
и даље, према суседном брежуљку на коме је једна кућа 
и окућница још једне породице која је са овом сачињавала  
засеок каменица, смештен у забити на југу србије а
1963-е уденут у косово и метохију - у тој пространој соби 
(у тој невеликој, сада опустелој, кући што је надгледају
француски војници из састава кфор-а) пре педесет година 
када због зиме не бих изашла на пропланак иза куће 
да чекам тренутак када ће горе на небу затреперити 
звезде и трудити се да, у слатком скаредном узбуђењу 
не препознам "своју" - у те кратке сате зимских сумрака
из тог бакелитског кармина флашице за колоњску воду
црпила сам нејасну жудњу за недоживљеном лепотом
и стрепњу пред непојамним стварима које ће доћи.

(записано крајем августа 2000-е, у ажин-у у ул. краља петра у београду)

(И СВЕ ТЕ ПЕСМЕ)

и све те песме што су ишчитане

што су слушане као утеха и као
нада и све што је остало до сада

тa неколицина записаних мисли

о могућим правцима мишљења

можда са свешћу о безбрижном

развијању идеја за које се често
чини да су боље од стварности

и сећање на црвени бакелитни
поклопац оне стаклене боце за
колоњску воду (једине боје још
и сада у мраку напуштене куће
на рубу косовског мита) те прве
чежње за новом и недохватном

лепотом. за временом простих

недељивих идеја и за временом
поезије. те пројекције будућих
носталгија! и изненадна чежња
на улици, покушаји да се упамте 
речи песме, управо испеване (са
сећањима на она општа места и
анегдоте о неприличном часу у 

коме песма откине своје време)
о простом једнозначном очају, о
тмастој бари и о жуто-смеђим
мокасинама од преврнуте коже
и антилопи на афричком сунцу
у неразрешеном скоку! la chèvre
la chèvre! la chèvre! le chevreau!

2006-04-28

НАДМОРСКА ВИСИНА

изгледа да није време да се ходочасте
поља детињства и река у којој смо се
први пут огледали. није ми требало
ово разочарење на запуштеним стазама
ово пробијање кроз прерасло жбуње
и гажење по презрелој трави...

бесмислено је ово лечење носталгије
помишљам над наплавама смећа
у реци, у некад бистрој мојој „рајни“
у којој смо, онда, са бледих дланова
у шарама уписаним соком из јовиних жила
тражили назнаке смрти и других заносних тајни...

али моме телу, свеједно, тачно ова
надморска висина годи. и радује се
и даље ме води ка прли, ка плаво-сивом
одрону стења, ка, поново клекама
и леском обраслој старој крчевини
под главицом, у страни. води ме напред
запамћеним путевима, и даље, ка тачно
једном месту: ка старој кући
у присојном сјају, где негледана
уз довратак, и још увек цвета ружа
(она иста, са почетка света).

2013-01-01