петак, 23. јануар 2015.

(p.n.e. → n.e. AND BACK AGAIN)




и пре је било... и
раније су говорили људи
да је земља некад
другачије мирисала


2011-03-12

ЖЕНСКА ПЕСМА

света марија! огњена марија!
марија на пркосима! imaculata!
рекоше: нема сада таквих марија!

ја сам баш тада имала своју марију:
дивне је слике сликала и молила се 
да ти што разбише јој стаклено звоно
већ једном висе на теразијама, или да
њен драги, бар, осветнички заплеше
плес на њиховим гробовима!

познавала сам је и пре тих дана
када смо код мене на послу (у соби
не већој од два метра са два) очајно
удисале густи дим цигара - тада већ
шверцованих - са логом сарајевске
индустрије дувана. били су то тешки
дани транзиције и био је и даље 
у оптицају и д.и.в. и ствари нису текле
глатко; ни онда кад смо, у диму што је
лебдео међу нама као млечно стакло,
са старим познаником, гостом
британског савета, галантно разматрале
могућност да изгубљене позиције
на културној мапи света повратимо
бар накратко)

а и после смо, када су за нама већ
били прошли славни дани - 100 биљаниних дана
пробијања културне блокаде, и даље понекад
помишљале како би за нас још увек било
наде да чистачице, иза суседних врата (из собе
не веће од метар и пò са два) нису шириле
гласине о хладњачама са југа, сa злослутним
товарима испод маскирне цираде.

уторак, 20. јануар 2015.

...И КАРМИН И ТРЕШЊА...

... у сваком трену, годинама, па и сада, у дубокој тами ума
светли она, праслика стаклене бочице за колоњску воду
са црвеним поклопцем од бакелита коју сам последњи пут
видела у лето 1998-е: стајала је на истом месту где сам је
видела први пут: у левом углу највише полице безбојног
дрвеног ормара са стакленим вратанцима што је стајао  
у тамном углу простране бело окречене собе са подом 
од чамовине, насупрот великом гостинском столу који је
клупама и двема столицама у врху и дну захватао читаву
дужину наспрамног зида са три невелика прозора бочно
од црне фуруне смештене поред врата која воде у "собу" 
из "куће" са подом од набијене глине, без таванице
са тесаним гредама у конструкцији крова покривеног
црепом о једну од којих су окачене вериге над огњиштем
подзиданим у камену, одвојеном неколиким троношцима
од врата што водила су у две спаваће собе и гломазних наћви
што стајале су између стола и долапа и прозора пробијеног
у истом зиду, поред расушених спољних дрвених врата
изнад којих, утиснуто  у малтеру и сада тамо стоји: "1936" 
кроз која се преко неколико степеника излази у стрмо 
каменито двориште омеђено, са југа лево, новом кућом 
и десно качаром и плетеним вратницама испод којих се 
низбрдо нижу колибе, бачија, још ниже амбар и најниже
на ивици природне терасе под којом тече поток, сенара
а са горње стране пекаром, па нешто даље, шталама 
и тором за стоку који се ослања на плот и друге вратнице 
од којих води пут према оскудном извору за појење стоке
и даље, према суседном брежуљку на коме је једна кућа 
и окућница још једне породице која је са овом сачињавала  
засеок каменица, смештен у забити на југу србије а
1963-е уденут у косово и метохију - у тој пространој соби 
(у тој невеликој, сада опустелој, кући што је надгледају
француски војници из састава кфор-а) пре педесет година 
када због зиме не бих изашла на пропланак иза куће 
да чекам тренутак када ће горе на небу затреперити 
звезде и трудити се да, у слатком скаредном узбуђењу 
не препознам "своју" - у те кратке сате зимских сумрака
из тог бакелитског кармина флашице за колоњску воду
црпила сам нејасну жудњу за недоживљеном лепотом
и стрепњу пред непојамним стварима које ће доћи.

(записано крајем августа 2000-е, у ажин-у у ул. краља петра у београду)

ИЗ ПОЛАЗИШТА ЛОМНОГ, ПОПУТ КУЋЕ ПУЖА

кад (не хајући што и други слуте о заносима
што свако од нас до бесцења их има)
понекад
(можда рубом одсутнога ума) угледам ружу
у запуштеној башти што до недавно је негована била
(и то ме, неспремну, у нову слутњу вине - у грижу,
у кривњу што можда слатку, младости, будим жудњу;
или не њу, већ њене испражњене риме, давно похрањене
у истрошене ћелије, без нарочитог смисла, тек поштеђене
за сваки случај, за прилику, које, слутих већ, неће је бити)

расипно помислим да остала ми је још само та једна
бесмислена жеља: да неког, кога уопште не знам
(и не дужим га ништа) далеко иза мене, или сад
на некој паралелној стази)
затекнем у трену кад
у подивљалом грму цвет запази - који ће да замирише
као она ружа са почетка света што негледане латице
изнова извија из средишта таме, што сам је
имала
знала и напуштала. и у потаји неговала слутње.



(ЛОМ_или глупост у основи)


оно што највише сам волела да мрзим,
та општа места, појмове, сад ме опет ломе
иако су године прошле и све иде ка томе
да ништа више важно није, ипак зажалим
и понекад са жаром помислим да не смем
да допустим опет да та надахнућа, те жеље
нестану сред те равнодушне васељене!

и онда бесмислена, слатка, мисао ми дође
да би, можда опет, за 40 милиона ера, или
за 200, тај исти осећај могао опет да се вине,
и пожелим онда глупо да завитлам њиме
том песмом, што помислим да од мене се чека 
да је добацим себи, тамо, неког двомилионитог века.

кад свемир поново отпулсира. 


2005-10-04  

понедељак, 19. јануар 2015.

УВЕК ИСТИ ЛИК

увек исти лик. јунак!
није важно место, ни време.
ионако се не зна ко је убица,
ни ко оплакује убијене.

(ОДЕ_или: ко би њихове песме могао да пева?)

1_
не могу сада ја а да не знам да стотине
барда лута овим градом, као она жена
што недавно је била остала без посла
и одједном хтела, морала и могла
да раскрсти са стидом и да постане
песникиња, наивна и проста.

може неко рећи: "сад, у позном добу зар?"
али није - имала је она својих песама и пре
озбиљних животних поема и антикне трагедије
али раније није показати смела тај срамотни дар.

а сад, ко сећа се још њеног пристојног живота
и ко још жали због изгубљеног њеног посла,
док као луда, у светом очају, улицама лута и док
све то што је читав живот крила, одједном
пустила да се огољено пред гомилу проспе.


2_
и она друга, исто тако, жена (што исто је остала
без посла овог лета, на тридесетак километара
надомак истог света) што њен последњи вапај
њену реалну поему (њену последњу и њену
стварно праву жељу да изрази се очајна пред смрт
што призвала је сама) престрашена руља
и они што су је нежно волели, у гроб су послали
са њом - као посмртну спрему.

зашто су мислили да треба да јој врате
тај папир њене последње и прве написане песме
то парче личне огољене душе – истине(?)
у коју нико крај ње да погледа не смě,
ту снагу што је никад пре ни она смогла није?

и сад - од новинских вести до замирућег шапта града
још нико изрекао и, наводно, нико сазнао није,
оно што она није желела да скрије. и неће никада:
јер већ сада, у обрнутом реду предрасуда,
њено гробно место надомак родног јој града,
и пљачкаши гробова свечано заобилазе.

2008-05-06

(ДА УГОДИМ ЊОЈ)

иако су можда све те стрепње
само пуки симптом недостатка
неког: литијума, гвожђа, драгоцених 
можда златних, соли - рачунам да 
заправо су то незавршених мојих
послова симболи - могућности 
што имала сам их и пропуштала
- назнаке о томе.

и можда баш зато, нежну, неодољиву
привлачност и тежњу да угодим њој
неумитној боли, имам. и тој слутњи
да нешто лоше ме чека. и апсурд тај
што ме непрестано гони, здружен
са хемијом тешком што раздире ми
психу, ипак, са надом, да нешто -
нека ћелија, орган, или чак и рептил
што у малом мозгу притајено
стрепи - да већ сутра може, нове 
могућности да покрене.

и да ћу онда знати (или можда нећу) 
да ћу јасно рећи: не желим свој део
бола без свог удела у срећи, не знајући
тада тачно шта то значи – као ни сада,
пуштајући тек да понесу ме речи
и нејасне сумње. док једно тачно
знам: обол мора да се плати и дужна
пошта мора да се ода том непрозирном
појму колебљивог рода. не да се нужно
каже, колико да се оћути у мимоходу
глухом, у скаредној тами њеног
вечног одра.

2008-05-02

петак, 16. јануар 2015.

step by step_01*

*један од првих. мислим да је 2003, треба да проверим.

______________________________МИЛОДАР_____________________

радује ме што могу да успорим и да
пропратим непредвидиви меандер
псећег пишања; и да се у масној
бари надмећем са колебљивим
трептајима сунца још једног
потрошеног дана; и што
могу да станем и само
зурим у гавранова
пар што воду
црну срче
са
асфалта
кaо
дар
+

2011-08-29 - 09-17

ДА ЛИ СЕ ТО ИСТА КАТКАД ПОЈАВИ ИЛИ УВЕК НОВА ДОЛАЗИ?*

опрезни врапци, давно су побегли из дворишта,
још понека жуна појави се с времена на време
и пре него што јој добацим шаку проса – нестане.

2015-01-16
*прва написана online

уторак, 13. јануар 2015.

ИЛИ ОНО НЕПОЈАМНО

кренимо даље и ми, низ пут, крај споменика из детињства
уз степеништа, ка зачараним вртовима и тами. и сетимо се:
не мрамора, већ меких травнатих кућа и хладног даха оне
(неименоване) госпе са два црна хрта, натприродно сјајна
(и поново прочитајмо, давно, из заборављених разлога у
стари нотес, уписане речи: "монада", "временска сфера"...
или оно непојамно, "ох рајна, рајна, рајна!")

2013-04-05

НА УШЋУ САВЕ У ДУНАВ ВИДЕЛА САМ JAMESA TURRELLA










датум? вероватно 2004. видећу.

недеља, 11. јануар 2015.

2008-04-25_БИНАР (010101_i_010101_2

čini se kao da sve je isto. a nije:

dok napolju kiša pada, unutra
binarno kolo vije. isto je sve
i nije: napolju vetar duva
dok glas uporno  bije:
I hate you! I hate you!
kako to nevino zvuči
i sad sve vas volim!
i sve mi  govori
da slatku žudnju mladosti
,
iznetu i prećutanu
,
uvedem
u novo doba, da opet nevino
uplovim u bezbedne slutnje
ne brinuići što će neko reći
"sigurno joj nedostaje  gvožđe“
 ili:
„mora da od manjka litijuma pati"
ali ja ponovo mogu reći: gle!
sve je isto! i opet  znati
da nije - možda zato
što sada znam više
i svejedno mi je!
a nije.
i, volela bih da sam nekad,
pre, mogla da drugačije biram:
ne tako bezazleno bahato da jurim
za svojim hirom misleći da ima vremena
za sve - sve do onog časa na prelazu u gradu
(kao na petlji na razvojnom putu) negde u srednje
moje doba, kada shvatih taj prosti binarni kod: sve to:
ja, sa ove strane ulice i neko drugi tamo, da upravo sada 
i sa  sa svakim trenom što je ikada bio, da na savezništvima
i izdajstvima  svoje  živote gradimo, od budućnosti pozajmljene.
- da svoje mrtve mudrosti o vremenu prošlom i vremenu budućem
 besciljno  vrtimo u krug.

(И СВЕ ТЕ ПЕСМЕ)

и све те песме што су ишчитане
што су слушане као утеха и као
нада и све што је остало до сада
тa неколицина записаних мисли
о могућим правцима мишљења
можда са свешћу о безбрижном
развијању идеја за које се често
чини да су боље од стварности

и сећање на црвени бакелитни
поклопац оне стаклене боце за
колоњску воду (једине боје још
и сада у мраку напуштене куће
на рубу косовског мита) те прве
чежње за новом и недохватном
лепотом. за временом простих

недељивих идеја и за временом
поезије. те пројекције будућих
носталгија! и изненадна чежња
на улици, покушаји да се упамте 
речи песме, управо испеване (са
сећањима на она општа места и
анегдоте о неприличном часу у 

коме песма откине своје време)
о простом једнозначном очају, о
тмастој бари и о жуто-смеђим
мокасинама од преврнуте коже
и антилопи на афричком сунцу
у неразрешеном скоку! la chèvre
la chèvre!
la chèvre! le chevreau!

2006-04-28

(НЕМАМ КУД)

стрепим у тами на остацима
себе на кружним таласима срца 
на новим откуцајима што уљуљкују
лежај што су га направили стари.

о пријатељи!

2005-10-04

петак, 9. јануар 2015.

*GERARD GENETTE

прочитала сам негде да је неко  направио тумач песничких фигура и тако убио поезију*.

(често заборавим од кога сам нешто покупила. и сама понешто изрекнем или напишем што неко преузиме и не разуме, цитирајући ме или не. каткад ме то наљути и помислим како је реч о обичној крађи, а понекад будем захвална онима који искористе и даље развију идеје које ја већ нисам успела да развијем до краја.)

2007-04-16

ГРАДСКА ПЕСМА

ако ме запљусне талас непознатог мора
ако ме преплави изненадна стрепња ако
осетим да се враћају напуштена знања

ако у великој слици разазнам само цваст
у трави и разлисталу грану; ако у малом
мозгу осетим страх рептила притајеног
у препотопској бари, ако помислим да сам
у мокрој земљи под снегом видела одраз
давних сабласних здања, ако сам у сну
видела прекрасну госпу (смрт) и бистру
воду која тече по трави, ако потрчим и
окачим се у оближњем парку о одебљу
грану и зањишем се и претварам се да
баш је то, онај, давно напуштени врт...

2013-04-22

четвртак, 8. јануар 2015.

(СВИ ТИ "МИ" СА ОБЕ СТРАНЕ ЗЕБРЕ)

quick! quick! fuck!
где су ти људи сад?
под земљом?
а овде горе?
(колико само секретарица
добро плаћених за ћутњу
сања данас исти сан?)
и ко су ти људи
што као нормални
и као луди,
на једнаке делове деле
кривњу и страх?

а туга?
шта те брига?
(о чему мисли тај остарели човек преко пута
и ова жена забринута поред мене
што кад се неко закашље може да премре?)

а туга?
ма не питај се ништа!
(и просто буди фина,
и за све те лажи буди захвална и буди добра
што ти на телки синоћ нису сервирали покољ)
а туга? - то не пролази.


2005-10-04

FLASHBACK NA OSAMDESETE

o prijateljski nastrojeni ljudi
sto tako ljubazno i tako lako
prosledjujete mejlom salu
o zajednickom odlasku u pakao, 
uz usputne zelje da dobar dan
i dobar zivot ima svako,
sta da vam otpisem? 
ne znam...ali u pakao -
mozda odem ja, mozda i vi,
ali, ne volim tu recicu svi!
premda, prijatelji moji, da:
mozda bas zato sto
reci trosimo tako olako
oni sto stoje u redu za raj 
vec preziveli su pakao. 
nije da sam sad ja moralistkinja
(premda sam i tokom proslog veka
gubila prijatelje jer nisam prelazila
preko izreka tipa „svi smo mi lopovi’),
i nije da nekom sudim, ne - 
nisam prokleta fundamentalistkinja!
mozda samo imam pojacanu dozu
primitivnih simpatija,
za povrsno procitanog spinozu.


2005-10-04