и пре је било... и
раније су говорили људи
да је земља некад
другачије мирисала
2011-03-12
петак, 23. јануар 2015.
ЖЕНСКА ПЕСМА
света марија! огњена марија!
марија на пркосима! imaculata!
рекоше: нема сада таквих марија!
ја сам баш тада имала своју марију:
дивне је слике сликала и молила се
да ти што разбише јој стаклено звоно
већ једном висе на теразијама, или да
њен драги, бар, осветнички заплеше
плес на њиховим гробовима!
познавала сам је и пре тих дана
када смо код мене на послу (у соби
не већој од два метра са два) очајно
удисале густи дим цигара - тада већ
шверцованих - са логом сарајевске
индустрије дувана. били су то тешки
дани транзиције и био је и даље
у оптицају и д.и.в. и ствари нису текле
глатко; ни онда кад смо, у диму што је
лебдео међу нама као млечно стакло,
са старим познаником, гостом
британског савета, галантно разматрале
могућност да изгубљене позиције
на културној мапи света повратимо
бар накратко)
марија на пркосима! imaculata!
рекоше: нема сада таквих марија!
ја сам баш тада имала своју марију:
дивне је слике сликала и молила се
да ти што разбише јој стаклено звоно
већ једном висе на теразијама, или да
њен драги, бар, осветнички заплеше
плес на њиховим гробовима!
познавала сам је и пре тих дана
када смо код мене на послу (у соби
не већој од два метра са два) очајно
удисале густи дим цигара - тада већ
шверцованих - са логом сарајевске
индустрије дувана. били су то тешки
дани транзиције и био је и даље
у оптицају и д.и.в. и ствари нису текле
глатко; ни онда кад смо, у диму што је
лебдео међу нама као млечно стакло,
са старим познаником, гостом
британског савета, галантно разматрале
могућност да изгубљене позиције
на културној мапи света повратимо
бар накратко)
а и после смо, када су за нама већ
били прошли славни дани - 100 биљаниних дана
пробијања културне блокаде, и даље понекад
помишљале како би за нас још увек било
наде да чистачице, иза суседних врата (из собе
не веће од метар и пò са два) нису шириле
гласине о хладњачама са југа, сa злослутним
товарима испод маскирне цираде.
уторак, 20. јануар 2015.
...И КАРМИН И ТРЕШЊА...
... у сваком трену, годинама, па и сада, у дубокој тами ума
светли она, праслика стаклене бочице за колоњску воду
са црвеним поклопцем од бакелита коју сам последњи пут
видела у лето 1998-е: стајала је на истом месту где сам је
видела први пут: у левом углу највише полице безбојног
дрвеног ормара са стакленим вратанцима што је стајао
у тамном углу простране бело окречене собе са подом
од чамовине, насупрот великом гостинском столу који је
клупама и двема столицама у врху и дну захватао читаву
дужину наспрамног зида са три невелика прозора бочно
од црне фуруне смештене поред врата која воде у "собу"
из "куће" са подом од набијене глине, без таванице
са тесаним гредама у конструкцији крова покривеног
црепом о једну од којих су окачене вериге над огњиштем
подзиданим у камену, одвојеном неколиким троношцима
од врата што водила су у две спаваће собе и гломазних наћви
светли она, праслика стаклене бочице за колоњску воду
са црвеним поклопцем од бакелита коју сам последњи пут
видела у лето 1998-е: стајала је на истом месту где сам је
видела први пут: у левом углу највише полице безбојног
дрвеног ормара са стакленим вратанцима што је стајао
у тамном углу простране бело окречене собе са подом
од чамовине, насупрот великом гостинском столу који је
клупама и двема столицама у врху и дну захватао читаву
дужину наспрамног зида са три невелика прозора бочно
од црне фуруне смештене поред врата која воде у "собу"
из "куће" са подом од набијене глине, без таванице
са тесаним гредама у конструкцији крова покривеног
црепом о једну од којих су окачене вериге над огњиштем
подзиданим у камену, одвојеном неколиким троношцима
од врата што водила су у две спаваће собе и гломазних наћви
што стајале су између стола и долапа и прозора пробијеног
у истом зиду, поред расушених спољних дрвених врата
у истом зиду, поред расушених спољних дрвених врата
изнад којих, утиснуто у малтеру и сада тамо стоји: "1936"
кроз која се преко неколико степеника излази у стрмо
каменито двориште омеђено, са југа лево, новом кућом
и десно качаром и плетеним вратницама испод којих се
низбрдо нижу колибе, бачија, још ниже амбар и најниже
на ивици природне терасе под којом тече поток, сенара
а са горње стране пекаром, па нешто даље, шталама
и тором за стоку који се ослања на плот и друге вратнице
од којих води пут према оскудном извору за појење стоке
и даље, према суседном брежуљку на коме је једна кућа
и окућница још једне породице која је са овом сачињавала
засеок каменица, смештен у забити на југу србије а
1963-е уденут у косово и метохију - у тој пространој соби
(у тој невеликој, сада опустелој, кући што је надгледају
француски војници из састава кфор-а) пре педесет година
када због зиме не бих изашла на пропланак иза куће
да чекам тренутак када ће горе на небу затреперити
звезде и трудити се да, у слатком скаредном узбуђењу
не препознам "своју" - у те кратке сате зимских сумрака
из тог бакелитског кармина флашице за колоњску воду
црпила сам нејасну жудњу за недоживљеном лепотом
и стрепњу пред непојамним стварима које ће доћи.
(записано крајем августа 2000-е, у ажин-у у ул. краља петра у београду)
каменито двориште омеђено, са југа лево, новом кућом
и десно качаром и плетеним вратницама испод којих се
низбрдо нижу колибе, бачија, још ниже амбар и најниже
на ивици природне терасе под којом тече поток, сенара
а са горње стране пекаром, па нешто даље, шталама
и тором за стоку који се ослања на плот и друге вратнице
од којих води пут према оскудном извору за појење стоке
и даље, према суседном брежуљку на коме је једна кућа
и окућница још једне породице која је са овом сачињавала
засеок каменица, смештен у забити на југу србије а
1963-е уденут у косово и метохију - у тој пространој соби
(у тој невеликој, сада опустелој, кући што је надгледају
француски војници из састава кфор-а) пре педесет година
када због зиме не бих изашла на пропланак иза куће
да чекам тренутак када ће горе на небу затреперити
звезде и трудити се да, у слатком скаредном узбуђењу
не препознам "своју" - у те кратке сате зимских сумрака
из тог бакелитског кармина флашице за колоњску воду
црпила сам нејасну жудњу за недоживљеном лепотом
и стрепњу пред непојамним стварима које ће доћи.
(записано крајем августа 2000-е, у ажин-у у ул. краља петра у београду)
ИЗ ПОЛАЗИШТА ЛОМНОГ, ПОПУТ КУЋЕ ПУЖА
кад (не хајући што и други слуте о заносима
што свако од нас до бесцења их има) понекад
(можда рубом одсутнога ума) угледам ружу
у запуштеној башти што до недавно је негована била
(и то ме, неспремну, у нову слутњу вине - у грижу,
у кривњу што можда слатку, младости, будим жудњу;
или не њу, већ њене испражњене риме, давно похрањене
у истрошене ћелије, без нарочитог смисла, тек поштеђене
за сваки случај, за прилику, које, слутих већ, неће је бити)
расипно помислим да остала ми је још само та једна
бесмислена жеља: да неког, кога уопште не знам
(и не дужим га ништа) далеко иза мене, или сад
на некој паралелној стази) затекнем у трену кад
у подивљалом грму цвет запази - који ће да замирише
као она ружа са почетка света што негледане латице
изнова извија из средишта таме, што сам је имала
знала и напуштала. и у потаји неговала слутње.
што свако од нас до бесцења их има) понекад
(можда рубом одсутнога ума) угледам ружу
у запуштеној башти што до недавно је негована била
(и то ме, неспремну, у нову слутњу вине - у грижу,
у кривњу што можда слатку, младости, будим жудњу;
или не њу, већ њене испражњене риме, давно похрањене
у истрошене ћелије, без нарочитог смисла, тек поштеђене
за сваки случај, за прилику, које, слутих већ, неће је бити)
расипно помислим да остала ми је још само та једна
бесмислена жеља: да неког, кога уопште не знам
(и не дужим га ништа) далеко иза мене, или сад
на некој паралелној стази) затекнем у трену кад
у подивљалом грму цвет запази - који ће да замирише
као она ружа са почетка света што негледане латице
изнова извија из средишта таме, што сам је имала
знала и напуштала. и у потаји неговала слутње.
(ЛОМ_или глупост у основи)
оно што највише сам волела да мрзим,
та општа места, појмове, сад ме опет ломе
иако су године прошле и све иде ка томе
да ништа више важно није, ипак зажалим
и понекад са жаром помислим да не смем
да допустим опет да та надахнућа, те жеље
нестану сред те равнодушне васељене!
и онда бесмислена, слатка, мисао ми дође
да би, можда опет, за 40 милиона ера, или
за 200, тај исти осећај могао опет да се вине,
и пожелим онда глупо да завитлам њиме
том песмом, што помислим да од мене се чека
да је добацим себи, тамо, неког двомилионитог века.
кад свемир поново отпулсира.
та општа места, појмове, сад ме опет ломе
иако су године прошле и све иде ка томе
да ништа више важно није, ипак зажалим
и понекад са жаром помислим да не смем
да допустим опет да та надахнућа, те жеље
нестану сред те равнодушне васељене!
и онда бесмислена, слатка, мисао ми дође
да би, можда опет, за 40 милиона ера, или
за 200, тај исти осећај могао опет да се вине,
и пожелим онда глупо да завитлам њиме
том песмом, што помислим да од мене се чека
да је добацим себи, тамо, неког двомилионитог века.
кад свемир поново отпулсира.
2005-10-04
понедељак, 19. јануар 2015.
УВЕК ИСТИ ЛИК
увек исти лик. јунак!
није важно место, ни време.
ионако се не зна ко је убица,
ни ко оплакује убијене.
није важно место, ни време.
ионако се не зна ко је убица,
ни ко оплакује убијене.
(ОДЕ_или: ко би њихове песме могао да пева?)
1_
не могу сада ја а да не знам да стотине
барда лута овим градом, као она жена
што недавно је била остала без посла
и одједном хтела, морала и могла
да раскрсти са стидом и да постане
песникиња, наивна и проста.
може неко рећи: "сад, у позном добу зар?"
али није - имала је она својих песама и пре
озбиљних животних поема и антикне трагедије
али раније није показати смела тај срамотни дар.
а сад, ко сећа се још њеног пристојног живота
и ко још жали због изгубљеног њеног посла,
док као луда, у светом очају, улицама лута и док
све то што је читав живот крила, одједном
пустила да се огољено пред гомилу проспе.
2_
и она друга, исто тако, жена (што исто је остала
без посла овог лета, на тридесетак километара
надомак истог света) што њен последњи вапај
њену реалну поему (њену последњу и њену
стварно праву жељу да изрази се очајна пред смрт
што призвала је сама) престрашена руља
и они што су је нежно волели, у гроб су послали
са њом - као посмртну спрему.
зашто су мислили да треба да јој врате
тај папир њене последње и прве написане песме
то парче личне огољене душе – истине(?)
у коју нико крај ње да погледа не смě,
ту снагу што је никад пре ни она смогла није?
и сад - од новинских вести до замирућег шапта града
још нико изрекао и, наводно, нико сазнао није,
оно што она није желела да скрије. и неће никада:
јер већ сада, у обрнутом реду предрасуда,
њено гробно место надомак родног јој града,
и пљачкаши гробова свечано заобилазе.
2008-05-06
не могу сада ја а да не знам да стотине
барда лута овим градом, као она жена
што недавно је била остала без посла
и одједном хтела, морала и могла
да раскрсти са стидом и да постане
песникиња, наивна и проста.
може неко рећи: "сад, у позном добу зар?"
али није - имала је она својих песама и пре
озбиљних животних поема и антикне трагедије
али раније није показати смела тај срамотни дар.
а сад, ко сећа се још њеног пристојног живота
и ко још жали због изгубљеног њеног посла,
док као луда, у светом очају, улицама лута и док
све то што је читав живот крила, одједном
пустила да се огољено пред гомилу проспе.
2_
и она друга, исто тако, жена (што исто је остала
без посла овог лета, на тридесетак километара
надомак истог света) што њен последњи вапај
њену реалну поему (њену последњу и њену
стварно праву жељу да изрази се очајна пред смрт
што призвала је сама) престрашена руља
и они што су је нежно волели, у гроб су послали
са њом - као посмртну спрему.
зашто су мислили да треба да јој врате
тај папир њене последње и прве написане песме
то парче личне огољене душе – истине(?)
у коју нико крај ње да погледа не смě,
ту снагу што је никад пре ни она смогла није?
и сад - од новинских вести до замирућег шапта града
још нико изрекао и, наводно, нико сазнао није,
оно што она није желела да скрије. и неће никада:
јер већ сада, у обрнутом реду предрасуда,
њено гробно место надомак родног јој града,
и пљачкаши гробова свечано заобилазе.
2008-05-06
(ДА УГОДИМ ЊОЈ)
иако су можда све те стрепње
само пуки симптом недостатка
неког: литијума, гвожђа, драгоцених
можда златних, соли - рачунам да
заправо су то незавршених мојих
послова симболи - могућности
што имала сам их и пропуштала
- назнаке о томе.
и можда баш зато, нежну, неодољиву
привлачност и тежњу да угодим њој
неумитној боли, имам. и тој слутњи
да нешто лоше ме чека. и апсурд тај
што ме непрестано гони, здружен
са хемијом тешком што раздире ми
психу, ипак, са надом, да нешто -
нека ћелија, орган, или чак и рептил
што у малом мозгу притајено
стрепи - да већ сутра може, нове
могућности да покрене.
само пуки симптом недостатка
неког: литијума, гвожђа, драгоцених
можда златних, соли - рачунам да
заправо су то незавршених мојих
послова симболи - могућности
што имала сам их и пропуштала
- назнаке о томе.
и можда баш зато, нежну, неодољиву
привлачност и тежњу да угодим њој
неумитној боли, имам. и тој слутњи
да нешто лоше ме чека. и апсурд тај
што ме непрестано гони, здружен
са хемијом тешком што раздире ми
психу, ипак, са надом, да нешто -
нека ћелија, орган, или чак и рептил
што у малом мозгу притајено
стрепи - да већ сутра може, нове
могућности да покрене.
и да ћу онда знати (или можда нећу)
да ћу јасно рећи: не желим свој део
бола без свог удела у срећи, не знајући
тада тачно шта то значи – као ни сада,
пуштајући тек да понесу ме речи
и нејасне сумње. док једно тачно
знам: обол мора да се плати и дужна
пошта мора да се ода том непрозирном
појму колебљивог рода. не да се нужно
каже, колико да се оћути у мимоходу
глухом, у скаредној тами њеног
вечног одра.
2008-05-02
петак, 16. јануар 2015.
______________________________МИЛОДАР_____________________
радује ме што могу да успорим и да
пропратим непредвидиви меандер
псећег пишања; и да се у масној
бари надмећем са колебљивим
трептајима сунца још једног
потрошеног дана; и што
могу да станем и само
зурим у гавранова
пар што воду
црну срче
са
асфалта
кaо
са
асфалта
кaо
дар
+
2011-08-29 - 09-17
ДА ЛИ СЕ ТО ИСТА КАТКАД ПОЈАВИ ИЛИ УВЕК НОВА ДОЛАЗИ?*
опрезни врапци, давно су побегли из дворишта,
још понека жуна појави се с времена на време
и пре него што јој добацим шаку проса – нестане.
2015-01-16
*прва написана online
још понека жуна појави се с времена на време
и пре него што јој добацим шаку проса – нестане.
2015-01-16
*прва написана online
уторак, 13. јануар 2015.
ИЛИ ОНО НЕПОЈАМНО
кренимо даље и ми, низ пут, крај споменика из детињства
уз степеништа, ка зачараним вртовима и тами. и сетимо се:
не мрамора, већ меких травнатих кућа и хладног даха оне
(неименоване) госпе са два црна хрта, натприродно сјајна
(и поново прочитајмо, давно, из заборављених разлога у
стари нотес, уписане речи: "монада", "временска сфера"...
или оно непојамно, "ох рајна, рајна, рајна!")
2013-04-05
уз степеништа, ка зачараним вртовима и тами. и сетимо се:
не мрамора, већ меких травнатих кућа и хладног даха оне
(неименоване) госпе са два црна хрта, натприродно сјајна
(и поново прочитајмо, давно, из заборављених разлога у
стари нотес, уписане речи: "монада", "временска сфера"...
или оно непојамно, "ох рајна, рајна, рајна!")
недеља, 11. јануар 2015.
2008-04-25_БИНАР (010101_i_010101_2
čini se kao da sve je isto. a nije:
dok napolju kiša pada, unutra
binarno kolo vije. isto je sve
i nije: napolju vetar duva
dok glas uporno bije:
I hate you! I hate you!
kako to nevino zvuči
i sad sve vas volim!
i sve mi govori
da slatku žudnju mladosti,
iznetu i prećutanu, uvedem
u novo doba, da opet nevino
uplovim u bezbedne slutnje
ne brinuići što će neko reći
"sigurno joj nedostaje gvožđe“
ili:
„mora da od manjka litijuma pati"
ali ja ponovo mogu reći: gle!
sve je isto! i opet znati
da nije - možda zato
što sada znam više
i svejedno mi je!
a nije.
i, volela bih da sam nekad,
pre, mogla da drugačije biram:
ne tako bezazleno bahato da jurim
za svojim hirom misleći da ima vremena
za sve - sve do onog časa na prelazu u gradu
(kao na petlji na razvojnom putu) negde u srednje
moje doba, kada shvatih taj prosti binarni kod: sve to:
ja, sa ove strane ulice i neko drugi tamo, da upravo sada
i sa sa svakim trenom što je ikada bio,
da na savezništvima
i izdajstvima svoje živote gradimo, od budućnosti pozajmljene.
- da svoje mrtve mudrosti o vremenu prošlom i vremenu budućem
besciljno vrtimo u krug.
(И СВЕ ТЕ ПЕСМЕ)
и све те песме што су ишчитане
што су слушане као утеха и као
нада и све што је остало до сада
нада и све што је остало до сада
тa неколицина записаних мисли
о могућим правцима мишљења
можда са свешћу о безбрижном
развијању идеја за које се често
чини да су боље од стварности
чини да су боље од стварности
и сећање на црвени бакелитни
поклопац оне стаклене боце за
колоњску воду (једине боје још
и сада у мраку напуштене куће
на рубу косовског мита) те прве
чежње за новом и недохватном
поклопац оне стаклене боце за
колоњску воду (једине боје још
и сада у мраку напуштене куће
на рубу косовског мита) те прве
чежње за новом и недохватном
лепотом. за временом простих
недељивих идеја и за временом
поезије. те пројекције будућих
носталгија! и изненадна чежња
на улици, покушаји да се упамте
речи песме, управо испеване (са
сећањима на она општа места и
анегдоте о неприличном часу у
коме песма откине своје време)
о простом једнозначном очају, о
тмастој бари и о жуто-смеђим
мокасинама од преврнуте коже
и антилопи на афричком сунцу
у неразрешеном скоку! la chèvre
la chèvre! la chèvre! le chevreau!
недељивих идеја и за временом
поезије. те пројекције будућих
носталгија! и изненадна чежња
на улици, покушаји да се упамте
речи песме, управо испеване (са
сећањима на она општа места и
анегдоте о неприличном часу у
коме песма откине своје време)
о простом једнозначном очају, о
тмастој бари и о жуто-смеђим
мокасинама од преврнуте коже
и антилопи на афричком сунцу
у неразрешеном скоку! la chèvre
la chèvre! la chèvre! le chevreau!
2006-04-28
(НЕМАМ КУД)
стрепим у тами на остацима
себе на кружним таласима срца
на новим откуцајима што уљуљкују
лежај што су га направили стари.
о пријатељи!
2005-10-04
себе на кружним таласима срца
на новим откуцајима што уљуљкују
лежај што су га направили стари.
о пријатељи!
2005-10-04
петак, 9. јануар 2015.
*GERARD GENETTE
(често заборавим од кога сам нешто покупила. и сама понешто изрекнем или напишем што неко преузиме и не разуме, цитирајући ме или не. каткад ме то наљути и помислим како је реч о обичној крађи, а понекад будем захвална онима који искористе и даље развију идеје које ја већ нисам успела да развијем до краја.)
2007-04-16 ГРАДСКА ПЕСМА
ако ме запљусне талас непознатог мора
ако ме преплави изненадна стрепња ако
осетим да се враћају напуштена знања
ако у великој слици разазнам само цваст
у трави и разлисталу грану; ако у малом
мозгу осетим страх рептила притајеног
у препотопској бари, ако помислим да сам
у мокрој земљи под снегом видела одраз
давних сабласних здања, ако сам у сну
видела прекрасну госпу (смрт) и бистру
воду која тече по трави, ако потрчим и
окачим се у оближњем парку о одебљу
грану и зањишем се и претварам се да
баш је то, онај, давно напуштени врт...
2013-04-22
ако ме преплави изненадна стрепња ако
осетим да се враћају напуштена знања
ако у великој слици разазнам само цваст
у трави и разлисталу грану; ако у малом
мозгу осетим страх рептила притајеног
у препотопској бари, ако помислим да сам
у мокрој земљи под снегом видела одраз
давних сабласних здања, ако сам у сну
видела прекрасну госпу (смрт) и бистру
воду која тече по трави, ако потрчим и
окачим се у оближњем парку о одебљу
грану и зањишем се и претварам се да
баш је то, онај, давно напуштени врт...
2013-04-22
четвртак, 8. јануар 2015.
(СВИ ТИ "МИ" СА ОБЕ СТРАНЕ ЗЕБРЕ)
quick! quick! fuck!
где су ти људи сад?
под земљом?
а овде горе?
(колико само секретарица
добро плаћених за ћутњу
сања данас исти сан?)
и ко су ти људи
што као нормални
и као луди,
на једнаке делове деле
кривњу и страх?
а туга?
шта те брига?
(о чему мисли тај остарели човек преко пута
и ова жена забринута поред мене
што кад се неко закашље може да премре?)
а туга?
ма не питај се ништа!
(и просто буди фина,
и за све те лажи буди захвална и буди добра
што ти на телки синоћ нису сервирали покољ)
а туга? - то не пролази.
где су ти људи сад?
под земљом?
а овде горе?
(колико само секретарица
добро плаћених за ћутњу
сања данас исти сан?)
и ко су ти људи
што као нормални
и као луди,
на једнаке делове деле
кривњу и страх?
а туга?
шта те брига?
(о чему мисли тај остарели човек преко пута
и ова жена забринута поред мене
што кад се неко закашље може да премре?)
а туга?
ма не питај се ништа!
(и просто буди фина,
и за све те лажи буди захвална и буди добра
што ти на телки синоћ нису сервирали покољ)
а туга? - то не пролази.
2005-10-04
FLASHBACK NA OSAMDESETE
o prijateljski nastrojeni ljudi
sto tako ljubazno i tako lako
prosledjujete mejlom salu
o zajednickom odlasku u pakao,
uz usputne zelje da dobar dan
uz usputne zelje da dobar dan
i dobar zivot ima svako,
sta da vam otpisem?
ne znam...ali u pakao -
mozda odem ja, mozda i vi,
ali, ne volim tu recicu svi!
premda, prijatelji moji, da:
mozda bas zato sto
reci trosimo tako olako
reci trosimo tako olako
oni sto stoje u redu za raj
vec preziveli su pakao.
nije da sam sad
ja moralistkinja
(premda sam i tokom proslog veka
gubila prijatelje jer nisam prelazila
preko izreka tipa „svi smo mi
lopovi’),
i nije da nekom sudim, ne -
nisam prokleta fundamentalistkinja!
mozda samo imam pojacanu dozu
primitivnih simpatija,
za povrsno procitanog spinozu.
2005-10-04
Пријавите се на:
Коментари (Atom)