ЗДЕПАСТА ВЕНЕРА

никада је нећу поново дотаћи, тӯжим
притворно док слутим да безбедније је
стрепети у режњу рептила и знати да
није било ничег божанског у томе и да
никад нисам била вилендорфска венера
- у најбољем случају црно-бела сенка
идеалне мене са давног полароид снимка.

али и сад волим да пребирам по слојевима
похрањеним у тајном делу непромењене
мене и да замишљам да сам делиријум (чак
и despair!) из гејменове графичке поеме.
...

25. 02. 06

КОРИДОР УЗРОЧНОСТИ

чекајући прави живот пишемо исповести
знајући да о интими не можемо баш ништа
стварно рећи (можда ни о било чему), ипак
свако толико, понеко, у насумично мењаном
бесмислу открије песму, чудећи се: може ли
песма бити испевана без сећања на младост?

изглед ствари које долазе

НА (ПРИМЕР)ТО

можемо ли сада
сред ове рушевине 
(те ране) у црвеном кањону
сутјеске (сред немањине)
у трагу of the noble аnvil
имати још нешто
сем сећања
на то?

(или да просто мислимо о томе  шта је све 
требало да прође од времена аларикове
инвазије да грандиозне римске рушевине
постану пожељни мотиви романтичарског
сликарства? и поезије?)

II_ЕХ, МАМА!

не, никада нисам мислила
да ћу баш на мамином столу 
поново цртати и писати песме.

 ех, мама! како то да још нисам
набавила "свој" кухињски сто?

(НА СИВО-БЕЛОЈ ЗЕБРИ)

донела сам своје срце довде
са милионима молекула што
кренуше сви заједно, не само
један од њих - мимо моје воље
сви.

и било би боље да нема тамо
ничега. да моје срце овде
не зна ништа о томе
о, заборављена ја!

и мрзим док пребрајам
док бројим, бројим све.
све што ће у следећи час стати.

ко да ми опрости
док питам се колико тачно
људи може ући у једно детињство

 ... колико очију је упало у моје
док губим се... док нестаје...

(verovatno, ali ne 2007)

(МОЈА СЕСТРА ЈЕ СВЕТИЦА_1)

моја сестра је светица!
чак је као мала бринула о мени 
после је неговала своју децу
наше родитеље и родитеље 
свог мужа пази на рођаке
комшије и пријатеље и
храни мачке лечи псе
луталице. ни мрава
није згазила увек
рано устаје иде
на посао код
куће везе 
пегла
хекла
све 
иде 
под конац
код ње и сада
устаје рано прати
унуку у школу враћа се
кући да припрема ручкове
замеси и пече медене колачиће 
да плете џемпериће ниже огрлице
и везе старинске јастучнице да увече
навуче рукавице на мелеме за артритичне
прсте и рано одлази у кревет и гледа тв-серије 
и не спава него сву ноћ брине о сутрашњем дану…

2014-01-27

(СТАРА ЉУБАВ)

и тако изнова и изнова и изнова и нема
освешћења: ослушкује како говори
и комфорно клима главом
са пуно поверења.

2011-09-30

(УВЕК ИСТИ ПЛЕС)

шта све до јуче нисмо знали,
а данас стварање света пратимо
у рубрици "слободно време".
колико тога није више исто!
само мушкарац и жена слепо
плешу један исти плес завођења.

2013-07-12

О, КАКО БИ ТО БИЛО!

шта ли се мота у тој озбиљној глави
што је забринута мајка преко зебре
вуче у расклиматаним колицима

према оближњем парку и трави?

и има ли смисла да се мисли
док се ређају лица из лаве што 
у мимоходу клизи сред чворишта
ове заборављене људске еклаве
на рубу млечног пута?

(о, како би то било кад бих на тренутак
у своје време могла да се вратим)


2012-05-27

(ОНО ШТО ТИ НИСАМ РЕКЛА)

касно је сад за нас, за тебе и за мене
да кренемо на пут без плана
коначни биланс већ је ту
и дах госпе те
(отмене)

прошли смо ми
већ сва лукавства
и не загледамо више иза
главне сцене и не јуримо нит
невидљиву што води тебе и што
води мене (и што све друго се
у истом ритму ваља) али кад
с пролећном јагорчевином
слепа обнова крене 
(мартовских ида)
помислим да
ни ти
ни ја
немамо
сва права

на старе
ране
(*)

(СЕБИ)

хеј, шта ја то хоћу, шта мислим?
да ствари наново у ред вратим,
да најпре мало здраво одпатим,
иако знам...

(не, није то поезија, већ песма
и њене примитивне риме што
постављају наивност испред
вирџиније и елиотове поезије)

2008-05-02

(ИДЕЈА ЗА ЗАЈЕДНИЧКУ СЛИКУ)

мора да смо помало смешан пар, нас двоје
или то већ зависи од тога ко нас гледа
ипак: ти у каро капуту, ја у анимал принту
у изношеним, некад удобним ципелама -
баш било би забавно да нас неко услика 
док нам пешачка зебра остаје за петама.

2012-03-08

(ЈАВА)

горе
плаво небо и један бели облак
(налик на дечије лице)
доле у сивом кањону улице
могла бих заплакати.

2012-02-24

НЕЋЕ БИТИ СТРАХА

неће бити страха кад дође тај дан. ипак
можда ћемо се вртети у круг тражећи
спас или ћемо се немо гледати у чуду
„биће добро“, знам да рећи ће неко
од нас; неко ће сматрати да је боље да све
тече полако; неко за то неће имати воље

за неке знам да неће бити део колоне
што послушно силази у заклон. слутим
да ће направити мали отклон - симболично
узвишење у тлу и чекати да представа почне.

а ја? па бићу тужна што не разумем начин
на који се свет тако спектакуларно урушава
али неће бити страха: држаће ме будаласта
нада да ћу добити "ону" секунду или две
у којој ће се видети све: смисао стварања
света, коначна математичка решења, тајне
недовршених места, физика антиматерије
и загонетка монада, и још којешта о чему
и не сањам... и онда... нека нас не буде!
нека ме не бӯ̂де.

2013-02-19

(КРАЈ. ИЛИ САН)

паперјасти облак пријања уз камењар
срљам, насупрот птицама (колико је
дубоко горско око? свеједно урањам)
горе плаво небо. хладно је. не сањам.

2011-09-16

(МИЛОСТ)

ево сад, однекуд, насред избледеле зебре
сећање израња на утеху твог наручја
на безбедну, изврнуту, слику неба
и грања кад се вас двоје с вечери
враћате кући са нама децом - са мном
на твојим рукама, слатко уморном
од безбрижног трчкарања, неизгубљеном
у рано јутро на пешачком прелазу
непремореном од стрепњи и одлагања...

2012-12-13

СТАЈАЛИШТЕ (или: сећање на деведесете)

пристижу у колони, као рањене аждаје
- прљаво црвене и прљаво зелене,
зарђале шкрге шкрипе последње роптаје,
и црно уље цури наместо самртне пене.

(стотине створова преда се тупо зуре
док улазе у свој број истрошене звери)

2003-01-10

(OLD FRIENDSHIP NEVER DIE, NEVER DIE...)

еј! хај! вратила си се на стари имиџ, кажем. добра ти је фризура. ах, да!, узвраћаш. и кажеш: имаш лепу блузу, некада давно имала сам нешто слично; наравно да се сећам мислим, тегет је била и није баш имала ништа ружичасто а и мислила сам на тебе док сам је куповала, кажем ако ти је то битно; ма дај, кажеш. и кажеш да ми је оквир за наочаре стварно добар и баш леп; да, дошло је моје време, кажем, узела сам га само зато што је удобан али рејбанке нису биле за мој џеп, па сада шаљем радњи месечне тантијеме. шалим се, кажем, то је због риме! како су твоји? ваљда су добро, кажеш, ни њих не виђаш често, ех, извини, хајде, здраво - поздрављаш се журно - стиже ти шпанац, мораш да заузмеш место! 

2011-06-30

(ХОДОЧАШЋА)

смем ли? помислим; смијем ли?
помислим још једном на још једну
од тих архетипских фраза пренетих
у несвести из детиње свести као и...
млијеко... као и ријека - како су се
те ствари у детињству звале
у које су их баке увеле
из памтивека.

2011-02-26