ЗДЕПАСТА ВЕНЕРА

никада је нећу поново дотаћи, тӯжим
притворно док слутим да безбедније је
стрепети у режњу рептила и знати да
није било ничег божанског у томе и да
никад нисам била вилендорфска венера
- у најбољем случају црно-бела сенка
идеалне мене са давног полароид снимка.

али и сад волим да пребирам по слојевима
похрањеним у тајном делу непромењене
мене и да замишљам да сам делиријум (чак
и despair!) из гејменове графичке поеме.
...

25. 02. 06