ФАМА ЗАВРЗЛАМА. САД

тај
мој стари знанац са којим сам некада
док још и није био славан као сад
повремено сарађивала, но више
трошила сате, шибице, дуван
уз његове урнебесне приче
(и волела га к'о друга) 
њега, који имађаше
тај изузетан дар
за сарказам и  
за иронију
и сатиру
чак
-
сад
укину
наше fb
пријатељство
као одговор на мој
благо ироничан (али
са симпатијама срочен)
коментар - ваљда рачунајући
да нешто што није хвалоспев само
не приличи никако да буде посвећено
њему, тако неприкосновеној персони. сад.

ЦВЕЋЕ & СМЕЋЕ

АПРОПО П. Х.

не одговара ми сада нешто код волта
уитмена (а волела сам некад његове
епифаније унете у обична места)
више ме сада дирне какав клише
коме каткад посведочим и сама 
као: ухваћена у контри бледог
месеца и хладног дисплеја
дана (видела сам једном
то на маријином лицу
и рекла јој како личи
на џеј ло) може то!
али кад изнова
прочитам:
"натраг у оскудни врт"
и даље: 
"у лисним левцима вирка",
помислим да знам (не да разумем!) зато што сам једном
и сама, у дрском попонцу, у звонцима његовог белоцвета
(на падини код подвожњака, под џанариком чије плодове
смо још пре првих назнака зрења ми деца страсно крали)
отплакала свој први упад у непојмљиву хармонију сфера.
 
2019-07-11

ХА!

кад је била млада, моја мама
личила је на мона лизу.
у своје зрело доба, мој тата,

био је налик на сергеја
маихајловича
ејзенштајна. 

кад сам ја била мала

правила сам се да сам

anna maria pierangeli

а моја старија сестра

била је schiaffino,
rosanna.

када се родио, наш млађи брат

звале смо га џон, по вејну 

- није му било друге!

и свако је (ми, деца),
и пре него што је дошао
до нас filmski svet,

имао своју слику у боји

са насловне стране

duge.

***

касније, у кинотеци, кад сам у једној сцени
фордовог филма the horse soldiers

чула: holds your fire, men - команду
што је издаје унионистички colonel

john marlowe, zapravo, wayne...

синуло ми је да он, џон,

из својих млађих дана,

(а у 3 godfathers баш!)
заиста личи на мог брата

из времена када је био

активни пуковник

у јна.

и сад, понекaд, понеко, кад погледа 
наше старе слике, изрекне у шали
да бисмо и сестра и ја, уз мало расвете
и нешто шминке, могле бити налик
на те ондашње диве: schiaffino,
rosanna, pier аngeli,
maria, anna...

БЕЗ НАЗИВА

пуштала сам себи
на вољу да верујем
да се добро подразумева.

JUSTIN ELMER

"Вечерас, 2017-03-20  у 19:32 родио се Justin Elmer, амерички песник. Биће дивљачно и непослушно дете које не воли школу; радије ће се потуцати по улицама родног града и дружити са клошарима. Поезију ће почети касно да пише - у 38. години. И пре тога имаће  песме у глави, али никада неће хтети да говори о томе, све до краја живота у 58-ој години."

COALA (тада)

пре тридесетак година једна је катарина г.
(коју сам баш волела док је у happy gallery
радила са нама) отишла са момком
у аустралију и отуда на адресу галерије
слала духовите поштанске карте са
дописаним именима оних којих се сећала
и рачунала да исти ти и даље губе време
на овом месту култном, тада. моје име 
није бивало на њима и помишљала сам
да то и није вредно помињања. тада.

и годину дана од њеног одласка, без
духовитих опаски, имена, без порука,
на адресу галерије стиже дописница
са сликом коале и са описом (на реверсу)
њених "социјалних" навика. и без имена
пошиљаоца. најзад! ова је само за мене
сећам се како сам се радовала. тада.

НЕПРИЛАГОЂЕНА

потпуно неспремна за посмртне ритуале
у пра-отпору према короти, црном флору
(а црном дугмету, тек! ха!) ипак се увек
потруди да кришом спусти новац
у кутију крај ковчега, али и
да  у наизглед спонтаном
мизансцену избегне
да прихвати
свећу ...

понекад се деси и да пукне:
па положи руку на ковчег,
растерећено убаци новац
и прихвати воштаницу. 
панаију увек избегне
а са ракијом нема
никад проблем 
и буде као
сви.

али на фејсбуку ни после
не може да шаље сузе и
никад више од једног
(упакованог!) срца,
а онај емотикон
„да умреш од
смеха“ - тај
може!

2018-09-04

О, ДРЧНИ СМО МИ, АЛИ ЧЕМУ?

набавимо веће вреће за смеће, о
ми, људски синови, људске звери
ми, деца њихова, и њихове кћери
велики смо пут прешли и платили смо
цену. и дрчни смо били - али чему?

одавно су препуне пластичне вреће
и, тек, ако будемо имали среће
и сами ћемо завршити у њима

(неће то бити испорука за васкрсење
не, не надајмо се таквом нечем)
ипак, има неке утехе и у томе
да ћемо и даље бити део ове
незаслужене, раскошне васељене.

2014-02-23

 

ДА, ЗНАМ

да, знам! али, разумела сам
све наопако. и ништа
(прихватљиво) не могу рећи.
са колико мало слогова могу
да се искажу просте ствари
(не)важне, а да то не буде само
"да" или само "не"? - тек да се
представе основна осећања?
може ли се саопштити ишта
(не)сувисло а да то не буде оно
француско: c’est ci? comme ça
ili: c'est pas çа?
 _(2015-е 26-ог фебруара)

ЗАМЕНА_1

хиљаду деветсто шездесет трећа је, или четврта
неки је јул. има 13 година и рачуна да је још дете.
у гостима је код тетке у београду, малом мокром лугу,
враћа се са ситном зелени са цветкове пијаце и
од последње станице трамваја развлачи се
пешке кроз недоглед булевара
(револуције)
ка броју
493
или
5

ужива
у промету велеграда и једи се
што не препознаје марке аута што клизе
мимо ње (као милојка, њена другарица
београдска, која се чуди што не разуме
смисао питања "јеси ли доживела
први пољубац" и незлобиво се смеје
неженственом начину на који јој висе ноге
док седе на клупи, у парку код вука, после
одгледаног филма у биоскопу
у центру града)

лиже ледовог снешка, посвећено
крцка чоколадне љуспе и искоса
прати како на другој страни
булевара на коловоз
истрчава дете.

и на звук тупог ударца
високо на небу, гледа у чуду
у завитлају обезглављеног певца
гледа како лебди и види и пера
како лете док лебди у грчу и сама
обезглављено се врти уз шкрипу
кочница врти се све брже, док
један човек небеском спорошћу
у наручје подиже у црвеном
дете.

и врти се и даље у круг
у двојбеном стиду молећи
одгоду и све да се преобрати
да ледо штапић развије спиралу
и у грудву павлаке се врати. топло
беле на сивом асфалту.
(да није ту...)

(...)

"видела сам петла, видела сам
како на небу лети црвено дете"
"ох, дете! ова врућина може
и одрасле да смлати"
"имала је топлотни удар"
каже сусед. "најбоље
нека попије нешто и
одмори се и охлади".
"али, видела сам...
видела сам..."
понавља
иако слути да нико неће
да је схвати. и онда ућути
"треба да заборавим
да допустим..."

(...)

(да јој се врати?)

СТАРОСТ_ 3

Он сада ламентује над
Републиком Светог Влаха
Чији су песници имали
Веће визије од политичара ...

СТАРОСТ_одустајање

обесхрабрена увидом у своје незнање
она одлучи да треба и да одустане
од учених идеја и да пристане
на (пра)наивност у поимању
света. ипак држи (мирећи 
се с том наканом) да јој
некад, исплетена на
почетку, та глупа
геномска петља
упорно не да
да ствари
усмери
ка...

2015-00-00

НЕ (А) (У) (И) (НЕ)

не
подижимо
споменике својим
јунацима
одајмо им пошту
у тишини
преузмимо
њихову кривицу
и окајавајмо
злочине почињене
у наше име.
а
жалимо их
у осами
у
муклим
тужбалицама
пребирајмо грехе
на које смо их
навели
и
не излажимо их
на трговима
склонимо их
од разјарених
баштиника
туђих
јунака
и
не.

АКЦИДЕНТ

нису то говна: неко је недавно
у подземном пролазу просуо маст.
и, ако баш хоћемо риму: била је
то пропаст за њега: повољно
на акцији купљена, велика канта
масти у акциденту изгубљена.
                                _2017-03-21

ПЕТРОВА ПЕСМА (преузета без дозволе)*

Prosla je ponoc.
Idem do stana
Na 20 minuta setnje
Necu cekati tramvaj.
Ako naidje, mozda i uskocim.

Hladno je i kad dodjem kuci,
Kad upalim kompjuter
I kad napravim instant noodle
Pogledacu dio nekog od kineskih filmova
Koje sam gledao bezbroj puta.

Ostavicu sudje za sutra,
Iskljuciti kompjuter,
Oprati zube i otici na spavanje
(sve je to vrlo dosadno).

Mislim da ću usnuti brzo
I da cu mozda sanjati.
I da će san biti zanimljiv
I da ga necu zapamtiti.

*(Пресложила сам један сегмент из писма које ми је П. Ш. послао 14. јануара 2009. Волела бих да и сама испевам нешто овако)

ТАЧНО ТО!

одакле је долазио тај срам? од неделања! читам то
(случајно данас, двадесет четвртог марта 2015-е)
код павезеа, написано давне четрдесет и неке.
то је тачно онај осећај што сам га имала
24. марта 1999-е.

КОЛАРИЋУ ПАНИЋУ

ружа пропада
али не пропада 
идеја о ружи. аура
непревазиђености 
држи све на окупу
и телесни сокови
слепо разграђују
недавни оброк.

вредно раде моје ћелије
ритмички уткајају протеине
и минерале у своја једра.



(2016-11-08)

ПА ДОБРО! ПА ШТА? ИЗ НЕКОГ РАЗЛОГА

(2017-02-16)
па добро, нека свак умре
за себе, као што се родио.
нека преузме на себе нужност
пропадања. и нека урачуна
извесност изненадне смрти. и
нека се извлачи из депресије
коју није хтео да подели, сам.
и нека присвоји кривицу старих
и нових пророка и нека им
допушта да изнова проговарају
о судњем дану. и нека чека. 

(2017-02-16_ мало касније)
па шта, ако је неко паметан и образован
(неки научењачки ум) изрекао понешто
о богу?! шта ако је ајнштајн помињао
"старога", или, рецимо, клодел певао о
овоме или ономе - у славу оног "једног"? 

(2018-02-13_данас )
не могу узети ништа од овога
(иако су ми те неке старинске
фантазије блиске, ја их упорно
изнова, одбијам).

СУТРА ЋУ УМРЕТИ_бајалица за нас, за мене

сутра мора бити тај дан. испустила сам
многе прилике. не допуштам одлагања.
ништа се неће изменити у следу ствари.
можда ће укупна доза бриге света бити
мања, али нико се неће радовати и нико
неће ме оплакивати: они које сам знала
који би могли марити ни њих неће бити.

неговала сам одувек ту идеју о смртима
тим неухватљивим искуствима што нису 
никада део нечијег сећања. све фантазме
моје певају o њој. план за крунску слику
са мамом, гаврановима и нама сестрама
коју сам предуго азвијала у глави, након
татиног одласка, рачунао је на тај патос.

(дуго сам одлагала и умрла је и мама).

2015-05-21