ЕХ

симпатичне су ми некад биле те женице
са сређеним фризурама од проређене косе
у коју локну уденуте - да направи се варка.
-
волела сам их са разумевањем, са страхом
да би другима могле бити смешне, премда
мишљах, да за себе такву никада не бих
имала симпатија. никада, никада, никада!
-
а погледај ме сада: косица танушна
уредно подшишана. ех, моја старка!
(срећом, скоро сваки прамен некамо
вуче: и све се поквари на ветру).

АКО СЕ СЕТИМ

kад на крају предграђа, иза маскирне живице
осетим воњ штале и свињског обора који ми
на суво смиље замирише... или кад, недалеко
од давно напуштеног тора, између грумења
земље и шљунка, разазнам брабоњак и онда
помислим на скарабеја...кад под нехотично
изврнутим каменом пробудим кишну глисту
...
ако се сетим... могла бих поново бити онде
где не могу бити. и могла бих се радовати
оскудној трави уз плочник, под снегом
што копни на осунчаној страни, листању
селена и наговештају кадифиног цвета...
и реском мирису овлаш дотакнутог листа
рајчице. и још (ако се сетим) давно ишчезлог
отменог даха ноћне фрајле у башти
(која је моја)

MOMENTUM

колико блиставих увиђаја у изненадној кретњи
у стрепњи због немоћи да се ишта уреди
новим фразама чије је значење имало значаја
само за онај један тренутак
који је већ био;

могу оне значити опет и опет бити важне
и наизглед прикладне (а опет некорисне)
у безбројним апоенима тренутака што се
рачвају у међупростору између две тачке
јединственог времена делања и неделања;

и мировања
у равнодушним секвенцама
док битишемо (нагло одбачени)
у раскошном низању појединачних станки
изнуђене кретње. 

(2007)

НЕ СЛУТЕЋИ НИШТА (1. верзија)

волела сам ракију - сећања и осећаје што иду
уз њу. не зато што ме дрмне (премда волим
и то, и понекад ми буде спас од апатије)
волим је због очекивања што буди, у нади
да нешто може да се догоди,  или да оно  
што се већ догодило - догодило се није.

премда, не волим сада тај укус; лозе да, не
и шљивовице (бар не оне мени сада доступне)
али, зато памтим давни мирис препеченице
и пробе уз казан и мезе у себечеву, горе у
страни, у засеоку који смо (зачудо, entre nous)
ретко правим именом (зеленовиће) звали.

у мојим сећањима на каменицу нема пецара
отуда памтим даске за сушење воћа и колачића
(на виновом лишћу) од пекмеза од шљива
али знам да нема боље шљивовице од оне
којом сам тамо, 1998-е, годину дана пре
велвет изгнанства, са стрицем наздрављала
у кући подигнутој насред суровог камењара.

најбољу сам лозу пила 80-их, у рана јутра
на врбнику код книна, уз свеже смокве
пратећи погледом, са митром, обронке
динаре, и у круг других планина, и само
једном сам комину муљала. не слутећи
ништа (сањати, надати се да оно
што ће се збити - збило се није).

OLD FOLKS SINGING

неколико старих људи прилази
столу жене која пева. а онда
тихо, потом све гласније,
наставе да певају са њом.

(гледала сам ту сцену у једном 
француском филму са lys gauty.
раније, видела сам нешто слично
у британској тв серији "the royle family")
(6. епизода, 2. сезона)

ЗДЕПАСТА ВЕНЕРА

никада је нећу поново дотаћи, тӯжим
притворно док слутим да безбедније је
стрепети у режњу рептила и знати да
није било ничег божанског у томе и да
никад нисам била вилендорфска венера
- у најбољем случају црно-бела сенка
идеалне мене са давног полароид снимка.

али и сад волим да пребирам по слојевима
похрањеним у тајном делу непромењене
мене и да замишљам да сам делиријум (чак
и despair!) из гејменове графичке поеме.
...

25. 02. 06

КОРИДОР УЗРОЧНОСТИ

чекајући прави живот пишемо исповести
знајући да о интими не можемо баш ништа
стварно рећи (можда ни о било чему), ипак
свако толико, понеко, у насумично мењаном
бесмислу открије песму, чудећи се: може ли
песма бити испевана без сећања на младост?

изглед ствари које долазе

НА (ПРИМЕР)ТО

можемо ли сада
сред ове рушевине 
(те ране) у црвеном кањону
сутјеске (сред немањине)
у трагу of the noble аnvil
имати још нешто
сем сећања
на то?

(или да просто мислимо о томе  шта је све 
требало да прође од времена аларикове
инвазије да грандиозне римске рушевине
постану пожељни мотиви романтичарског
сликарства? и поезије?)

II_ЕХ, МАМА!

не, никада нисам мислила
да ћу баш на мамином столу 
поново цртати и писати песме.

 ех, мама! како то да још нисам
набавила "свој" кухињски сто?

(НА СИВО-БЕЛОЈ ЗЕБРИ)

донела сам своје срце довде
са милионима молекула што
кренуше сви заједно, не само
један од њих - мимо моје воље
сви.

и било би боље да нема тамо
ничега. да моје срце овде
не зна ништа о томе
о, заборављена ја!

и мрзим док пребрајам
док бројим, бројим све.
све што ће у следећи час стати.

ко да ми опрости
док питам се колико тачно
људи може ући у једно детињство

 ... колико очију је упало у моје
док губим се... док нестаје...

(verovatno, ali ne 2007)

(МОЈА СЕСТРА ЈЕ СВЕТИЦА_1)

моја сестра је светица!
чак је као мала бринула о мени 
после је неговала своју децу
наше родитеље и родитеље 
свог мужа пази на рођаке
комшије и пријатеље и
храни мачке лечи псе
луталице. ни мрава
није згазила увек
рано устаје иде
на посао код
куће везе 
пегла
хекла
све 
иде 
под конац
код ње и сада
устаје рано прати
унуку у школу враћа се
кући да припрема ручкове
замеси и пече медене колачиће 
да плете џемпериће ниже огрлице
и везе старинске јастучнице да увече
навуче рукавице на мелеме за артритичне
прсте и рано одлази у кревет и гледа тв-серије 
и не спава него сву ноћ брине о сутрашњем дану…

2014-01-27

(СТАРА ЉУБАВ)

и тако изнова и изнова и изнова и нема
освешћења: ослушкује како говори
и комфорно клима главом
са пуно поверења.

2011-09-30

(УВЕК ИСТИ ПЛЕС)

шта све до јуче нисмо знали,
а данас стварање света пратимо
у рубрици "слободно време".
колико тога није више исто!
само мушкарац и жена слепо
плешу један исти плес завођења.

2013-07-12

О, КАКО БИ ТО БИЛО!

шта ли се мота у тој озбиљној глави
што је забринута мајка преко зебре
вуче у расклиматаним колицима

према оближњем парку и трави?

и има ли смисла да се мисли
док се ређају лица из лаве што 
у мимоходу клизи сред чворишта
ове заборављене људске еклаве
на рубу млечног пута?

(о, како би то било кад бих на тренутак
у своје време могла да се вратим)


2012-05-27

(ОНО ШТО ТИ НИСАМ РЕКЛА)

касно је сад за нас, за тебе и за мене
да кренемо на пут без плана
коначни биланс већ је ту
и дах госпе те
(отмене)

прошли смо ми
већ сва лукавства
и не загледамо више иза
главне сцене и не јуримо нит
невидљиву што води тебе и што
води мене (и што све друго се
у истом ритму ваља) али кад
с пролећном јагорчевином
слепа обнова крене 
(мартовских ида)
помислим да
ни ти
ни ја
немамо
сва права

на старе
ране
(*)

(СЕБИ)

хеј, шта ја то хоћу, шта мислим?
да ствари наново у ред вратим,
да најпре мало здраво одпатим,
иако знам...

(не, није то поезија, већ песма
и њене примитивне риме што
постављају наивност испред
вирџиније и елиотове поезије)

2008-05-02

(ИДЕЈА ЗА ЗАЈЕДНИЧКУ СЛИКУ)

мора да смо помало смешан пар, нас двоје
или то већ зависи од тога ко нас гледа
ипак: ти у каро капуту, ја у анимал принту
у изношеним, некад удобним ципелама -
баш било би забавно да нас неко услика 
док нам пешачка зебра остаје за петама.

2012-03-08

(ЈАВА)

горе
плаво небо и један бели облак
(налик на дечије лице)
доле у сивом кањону улице
могла бих заплакати.

2012-02-24

НЕЋЕ БИТИ СТРАХА

неће бити страха кад дође тај дан. ипак
можда ћемо се вртети у круг тражећи
спас или ћемо се немо гледати у чуду
„биће добро“, знам да рећи ће неко
од нас; неко ће сматрати да је боље да све
тече полако; неко за то неће имати воље

за неке знам да неће бити део колоне
што послушно силази у заклон. слутим
да ће направити мали отклон - симболично
узвишење у тлу и чекати да представа почне.

а ја? па бићу тужна што не разумем начин
на који се свет тако спектакуларно урушава
али неће бити страха: држаће ме будаласта
нада да ћу добити "ону" секунду или две
у којој ће се видети све: смисао стварања
света, коначна математичка решења, тајне
недовршених места, физика антиматерије
и загонетка монада, и још којешта о чему
и не сањам... и онда... нека нас не буде!
нека ме не бӯ̂де.

2013-02-19