НАДМОРСКА ВИСИНА

изгледа да није време да се ходочасте
поља детињства и река у којој смо се
први пут огледали. није ми требало
ово разочарење на запуштеним стазама
ово пробијање кроз прерасло жбуње
и гажење по презрелој трави...

бесмислено је ово лечење носталгије
помишљам над наплавама смећа
у реци, у некад бистрој мојој „рајни“
у којој смо, онда, са бледих дланова
у шарама уписаним соком из јовиних жила
тражили назнаке смрти и других заносних тајни...

али моме телу, свеједно, тачно ова
надморска висина годи. и радује се
и даље ме води ка прли, ка плаво-сивом
одрону стења, ка, поново клекама
и леском обраслој старој крчевини
под главицом, у страни. води ме напред
запамћеним путевима, и даље, ка тачно
једном месту: ка старој кући
у присојном сјају, где негледана
уз довратак, и још увек цвета ружа
(она иста, са почетка света).

2013-01-01