СТАЈАЛИШТЕ (или: сећање на деведесете)

пристижу у колони, као рањене аждаје
- прљаво црвене и прљаво зелене,
зарђале шкрге шкрипе последње роптаје,
и црно уље цури наместо самртне пене.

(стотине створова преда се тупо зуре
док улазе у свој број истрошене звери)

2003-01-10

(OLD FRIENDSHIP NEVER DIE, NEVER DIE...)

еј! хај! вратила си се на стари имиџ, кажем. добра ти је фризура. ах, да!, узвраћаш. и кажеш: имаш лепу блузу, некада давно имала сам нешто слично; наравно да се сећам мислим, тегет је била и није баш имала ништа ружичасто а и мислила сам на тебе док сам је куповала, кажем ако ти је то битно; ма дај, кажеш. и кажеш да ми је оквир за наочаре стварно добар и баш леп; да, дошло је моје време, кажем, узела сам га само зато што је удобан али рејбанке нису биле за мој џеп, па сада шаљем радњи месечне тантијеме. шалим се, кажем, то је због риме! како су твоји? ваљда су добро, кажеш, ни њих не виђаш често, ех, извини, хајде, здраво - поздрављаш се журно - стиже ти шпанац, мораш да заузмеш место! 

2011-06-30

(ХОДОЧАШЋА)

смем ли? помислим; смијем ли?
помислим још једном на још једну
од тих архетипских фраза пренетих
у несвести из детиње свести као и...
млијеко... као и ријека - како су се
те ствари у детињству звале
у које су их баке увеле
из памтивека.

2011-02-26

(СУМЊА)

видела сам их у својим најстрашнијим сновима
што водили су ме у сусрет прошлим ратовима
видела сам их у збеговима и склупчане у патњи
под мостовима и покрај надвожњака
на магистралним путевима

и видела сам потом њихова стварна страдања
и праву тугу, и лажну самилост, кајања и она
накнадна и неприкладна препознавања туђих
патњи, поентираних у потресним причама
на страницама сензационалистичких издања

(и сад сумњу једино имам да можда нисам
- да можда сам и сама лажно саосећала
да све су то биле сенке умишљаја, утваре
за утеху, за накнадна оправдања)

(НЕ/ЗНАМ)

знам да не значи ништа то што волим
да гледам шљунак под водом што га плави
и да није важно што забринем се ако видим
у сну како бистра вода тече по трави
- свеједно, спремна сам да све оставим
и посматрам с моста како вода носи
светове, што претурам их непрестано
по глави. и мислим. и помишљам
у стрепњи да треба да им се вратим.
али, где то тачно у нејасној слутњи?

2014-02-20

(ДИМ_ИЛИ_II)

једном пред крај живота кад
будем имала све пред собом
све учињено и све пропуштено
све што сам икада показала и
што сам пред другима крила
сешћу, запалити цигарету и
загледана у паперјаста крила
филозофирати о времену -
расипно пуштајући да реално
време својим током тече.

али сада (док по разнобојним
клобуцима добује летња киша и
заобилазе ме нестрпљиви људи
(колона, углавном, девојака и младића)
хоће ли ми тада ишта значити
ова шетајућа слика смрти
на леђима тог момка - нечијег драгана
што ускаче на задњу платформу двојке
на пешачком прелазу
код калемегдана?

2008-06-20

(О, СВИ СМО МИ)

сви смо ми имали
илузије о пријатељству...
утемељеност у времену...
и рат. и напуштеност...
и тугу...

2006-11-08