ЗАМЕНА_1

хиљаду деветсто шездесет трећа је, или четврта
неки је јул. има 13 година и рачуна да је још дете.
у гостима је код тетке у београду, малом мокром лугу,
враћа се са ситном зелени са цветкове пијаце и
од последње станице трамваја развлачи се
пешке кроз недоглед булевара
(револуције)
ка броју
493
или
5

ужива
у промету велеграда и једи се
што не препознаје марке аута што клизе
мимо ње (као милојка, њена другарица
београдска, која се чуди што не разуме
смисао питања "јеси ли доживела
први пољубац" и незлобиво се смеје
неженственом начину на који јој висе ноге
док седе на клупи, у парку код вука, после
одгледаног филма у биоскопу
у центру града)

лиже ледовог снешка, посвећено
крцка чоколадне љуспе и искоса
прати како на другој страни
булевара на коловоз
истрчава дете.

и на звук тупог ударца
високо на небу, гледа у чуду
у завитлају обезглављеног певца
гледа како лебди и види и пера
како лете док лебди у грчу и сама
обезглављено се врти уз шкрипу
кочница врти се све брже, док
један човек небеском спорошћу
у наручје подиже у црвеном
дете.

и врти се и даље у круг
у двојбеном стиду молећи
одгоду и све да се преобрати
да ледо штапић развије спиралу
и у грудву павлаке се врати. топло
беле на сивом асфалту.
(да није ту...)

(...)

"видела сам петла, видела сам
како на небу лети црвено дете"
"ох, дете! ова врућина може
и одрасле да смлати"
"имала је топлотни удар"
каже сусед. "најбоље
нека попије нешто и
одмори се и охлади".
"али, видела сам...
видела сам..."
понавља
иако слути да нико неће
да је схвати. и онда ућути
"треба да заборавим
да допустим..."

(...)

(да јој се врати?)

СТАРОСТ_ 3

Он сада ламентује над
Републиком Светог Влаха
Чији су песници имали
Веће визије од политичара ...

СТАРОСТ_одустајање

обесхрабрена увидом у своје незнање
она одлучи да треба и да одустане
од учених идеја и да пристане
на (пра)наивност у поимању
света. ипак држи (мирећи 
се с том наканом) да јој
некад, исплетена на
почетку, та глупа
геномска петља
упорно не да
да ствари
усмери
ка...

2015-00-00

НЕ (А) (У) (И) (НЕ)

не
подижимо
споменике својим
јунацима
одајмо им пошту
у тишини
преузмимо
њихову кривицу
и окајавајмо
злочине почињене
у наше име.
а
жалимо их
у осами
у
муклим
тужбалицама
пребирајмо грехе
на које смо их
навели
и
не излажимо их
на трговима
склонимо их
од разјарених
баштиника
туђих
јунака
и
не.

АКЦИДЕНТ

нису то говна: неко је недавно
у подземном пролазу просуо маст.
и, ако баш хоћемо риму: била је
то пропаст за њега: повољно
на акцији купљена, велика канта
масти у акциденту изгубљена.
                                _2017-03-21

ПЕТРОВА ПЕСМА (преузета без дозволе)*

Prosla je ponoc.
Idem do stana
Na 20 minuta setnje
Necu cekati tramvaj.
Ako naidje, mozda i uskocim.

Hladno je i kad dodjem kuci,
Kad upalim kompjuter
I kad napravim instant noodle
Pogledacu dio nekog od kineskih filmova
Koje sam gledao bezbroj puta.

Ostavicu sudje za sutra,
Iskljuciti kompjuter,
Oprati zube i otici na spavanje
(sve je to vrlo dosadno).

Mislim da ću usnuti brzo
I da cu mozda sanjati.
I da će san biti zanimljiv
I da ga necu zapamtiti.

*(Пресложила сам један сегмент из писма које ми је П. Ш. послао 14. јануара 2009. Волела бих да и сама испевам нешто овако)

ТАЧНО ТО!

одакле је долазио тај срам? од неделања! читам то
(случајно данас, двадесет четвртог марта 2015-е)
код павезеа, написано давне четрдесет и неке.
то је тачно онај осећај што сам га имала
24. марта 1999-е.

КОЛАРИЋУ ПАНИЋУ

ружа пропада
али не пропада 
идеја о ружи. аура
непревазиђености 
држи све на окупу
и телесни сокови
слепо разграђују
недавни оброк.

вредно раде моје ћелије
ритмички уткајају протеине
и минерале у своја једра.



(2016-11-08)

ПА ДОБРО! ПА ШТА? ИЗ НЕКОГ РАЗЛОГА

(2017-02-16)
па добро, нека свак умре
за себе, као што се родио.
нека преузме на себе нужност
пропадања. и нека урачуна
извесност изненадне смрти. и
нека се извлачи из депресије
коју није хтео да подели, сам.
и нека присвоји кривицу старих
и нових пророка и нека им
допушта да изнова проговарају
о судњем дану. и нека чека. 

(2017-02-16_ мало касније)
па шта, ако је неко паметан и образован
(неки научењачки ум) изрекао понешто
о богу?! шта ако је ајнштајн помињао
"старога", или, рецимо, клодел певао о
овоме или ономе - у славу оног "једног"? 

(2018-02-13_данас )
не могу узети ништа од овога
(иако су ми те неке старинске
фантазије блиске, ја их упорно
изнова, одбијам).

СУТРА ЋУ УМРЕТИ_бајалица за нас, за мене

сутра мора бити тај дан. испустила сам
многе прилике. не допуштам одлагања.
ништа се неће изменити у следу ствари.
можда ће укупна доза бриге света бити
мања, али нико се неће радовати и нико
неће ме оплакивати: они које сам знала
који би могли марити ни њих неће бити.

неговала сам одувек ту идеју о смртима
тим неухватљивим искуствима што нису 
никада део нечијег сећања. све фантазме
моје певају o њој. план за крунску слику
са мамом, гаврановима и нама сестрама
коју сам предуго азвијала у глави, након
татиног одласка, рачунао је на тај патос.

(дуго сам одлагала и умрла је и мама).

2015-05-21

СТАРОСТ

док се напољу смењују светлост и тама
он, у замраченој соби, тихо усавршава
слике својих сећања. по ко зна који пут
дорађује старе представе и прави нове
(варијанте момената из меморије за које
мисли да су одредиле његов живот)
и преслаже их. и поново одабира линије
никада задовољан изгледом догађаја
чији му делови неповратно измичу.

2016-02-02

ЈУЧЕРАШЊИ СНЕГ

пси лају
уторак 5 децембар 2017

КАСНА ПОСЕТА

о, само ми не понављај како о лову 
ниси знао ништа и како си ликовао
кад је неко узвикнуо 'браво' што си
из прве устрелио дивљу мачку. боље
да си по ко зна који пут поновио ону
тужну причу момачку... о, младости!

замисли! па ти ништа ниси знао 
о еминој башчи! ни о златнику
у чевре што ишао је уз њу;
и не сећаш се тајних планова
што смо их ковали по кућарама
у буковику и под буком скаче воде;

да си, бар, имао неку причу са гробља
пра-предака, на коме никада нисам била
(крај напуштене дубироге и црног мочила)
па да се, са отменом госпом, што је нашег стрица
маестрално покосила у мом пророчком сну
- уденем у породични мит и ја!

али! само! тако мучно ми је било
о! то хвалисање како си срећно(!)
из прве, устрелио ову препарирану
звер, што понад суздржаних осмеха
у тами отменог огледала, тупо прати
гестове и ритуале позних одлазака.

(У НЕСАНИЦИ, НАГЛАС)

читала сам синоћ (у несаници
наглас) хелдерлина. архипелаг!

у преплитању мита и бунила
о узвишеном оплакивању хриди
постојаних. и мислила о морима.

и о праисконској трави што на
путевима старим, од детињства
напуштеним, још и сада ниче
под муклим батом незнанца.

ЗА AГЛ КОГА СМО ЗВАЛИ ТОМ

па добро, пријатељу, уграбио си и сам
нешто мало од ове славе која те сада
прати. понешто си освојио и пре својим
снажним плућима и гласноговором; али
ништа се не може поредити са почастима
које ти сада одају твоји постхумни поданици
одани пријатељи и незнанци што одливак
сенке твог незграпног тела марљиво обливају
белом (бојом) смрти. добро је то, јер сада су
безбедни сви (пријатељи и настављачи и сви
који су те волели и они који те и даље мрзе)
од твог поганог  језика. вечна ти слава!

АКО...ИЗНЕНАДА

ако куртоазно  ћаскам са месаром
о изненадном поскупљењу меса
ако пратим вести о ритуалном
погубљењу неверника; ако ћутке
пролазим поред скапавајуће звери
ако знам шта говорим; ако не разумем
твоју радост; ако прелазим на другу
страну улице да заобиђем просјака
на штакама; ако одмахнем главом и
одбацим мисао о неизвесној судбини
овог насмејаног дечака... о, не, не
немој ми говорити о слободи
воље. бог је злочинац; и тачка.

2016-07-15

_____________________________Д(И)Т(И)Р(АМБ)_____________________

1979-е или 80-е, те једне године
на врбнику код книна, док данима сам
фарбала крила великих колских вратница
учинило ми се да сам ушла у суштину
елементарних слика драгољуба тодосијевића
раше (сада већ прослављеног дтр-а)
иако су његове слике имале изглед
насумично размазаног хлебног теста
а моји уредни потези четком (у танком
намазу, без контура) могли бити ближи
минимал арту, хардеџу, или сипорт/сирфас
сликарима (нити трага на њима није било
од експресионизма: боја је код мене била
светлосива и ни у најмањим назнакама
није било геста) свеједно, било је то
просветљење: раша - не, није то
метафизичка злоба, зловоља
то је врхунска марљивост
сервирана у вриштећем
целофану дечачког
цинизма.

ПЕСМА_НЕ

у крајњој изнудици и
потпуној збуњености
урадила сам и нешто
мало добрих ствари... 

ПЕСНИКУ (С.T.)

са лелујавом сенком преко воде (волела сам
оне мокасине од преврнуте коже) док окрећем се
у круг и године ме ломе у заносу, сећам се како сам...

ПРОЛОГ

(некада сам била задивљена митовима старе грчке
и рима. чак сам за један локални књижевни конкурс
поему о ахеронту испевала (а мислим да ми је у игри
и лета била) али, због страха од честих подвала и
плагијата, била сам дискретно елиминисана
из конкуренције, као suspicia prima)

О, како сам волела радио-емисију
"У Еутерпиним вртовима"! И сад,
Понекад, понесе ме ако наиђем
На који антички миг у comic books
Или у pulp fantasy романима.

Данас чак и не знам ни имена
Свих муза, и у сећању ми стоји
Још само та Еутерпа - је ли
Њена мајка била Мнемозина?

(Сад везу са Грчком држим
Још само преко Хелдерлина)

Више ми сада значе зачудне
Строфе о биткама дрвећа и шума
О (могућим) расправама између
Врбе и бреста, иако ни о томе
Немам много знања - тек неке
Замисли изведене из "Беле богиње" 

Несхваћеног, заводљивог Грејвса.

(... да ме у давне слутње врате (жутим соковима
из јовиних жила у бледе дечије шаке утиснуте)
да ме ражале...)