Добар наслов би то био за ону моју стару песму.
Сад када смо код Б. jуче је М. рекла да је на те-веу
гледала нешто о њему и живо се распричала
да је тек сад схватила његов значај за ову средину
а да раније уопште није
размишљала о томе.
Нисам је подстицала да ми то боље појасни -
заплела сам се у своју најновију фиксацију да
данас скоро да нема обичних грађанских лица.
2005-12-04
хода
носи
тело уз
музику из
слушалица
косу дарује ветру
завитлане праменове
каткад задене иза ува као
уздарје знатижељницима
из мимохода
на мосту
којим
хода
она
као када на сунчан зимски дан у дворишту
секиром цепнеш одебљи пањ и покупиш
цепанице и унесеш све и иверје у кућу
брзо затвориш врата за собом уредно
сложиш нарамак у сандук и убациш
добар комад у гротло горионика и седнеш
поред пећи на троножац с миром као да је
на овом свету управо урађено нешто добро.
као кад смо кренули на ходочашће
запису у камену и кад смо стигли
до тог бедема давно урушеног па
разграђеног и саграђеног поново
док сам те са зебњом пратила и
снимала твој пажљиво одмерен
ход, стрепећи хоћемо ли га наћи
и нашли смо га на истом месту.
тада, док си меко ударао дланом
о камен забележила сам твој глас
не превише јак али одлучан глас
којим си вас свечано призивао
и кад смо се враћали слушала сам
твоје ћутање док захвално миран
пребираш друга сећања и планове
за још ходочашћа, на која смо...
некада, раније, ишли. и после.
утешност боја
познатог старог света
са географских карата
али и старачку живахност
(као да сте у добрим годинама)
избегавати. и: слике добрих места
која сте, некад, у доколици, обилазили
и која више не постоје. или:
све узети као ersatz за
нове очигледности.
She is a pure artist,
Geater than her mother,
Greater than her dad.
I adore her, but...
She is vulnerable
And I am afraid...
земља се не врти око своје осе.
небом плове друга сазвежђа.
зидови дишу пепео-песком.
сабласни створови клизе
клизним степеништем.
у савршеном миру
нешто се догађа.
не догађа се.
моје место
није овде.
ја сам
ту.
док
меко
шкрипи
песак кроз
невеште мреже
збуњених паукова.
и тихо цвиле златне нити:
цингили, цингили, цингили-ли.
1_она
имате висок очни притисак и cataracta senilis
са овим наочарима не знам шта уопште видите
укапавајте ове капи два пута дневно у оба ока
и за два месеца дођите да закажемо операцију
2_ ја
с новим наочарима руке су ми чудесно ситне
и сестрине беле патике, раније тако рогобатне
сад су ми скоро слатке, али кад се заљуљам
над хијатусом закривљеног степеништа
радије их скинем и опрезно се отетурам
ка заравњеном тлу. вратите ме на старо!
3_она
ха ха! не може то тако!
лагано плове бели паперјасти облаци.
клизе небом, као некада. знам да није
исто, али: добро је: свет је овога трена
леп: небо и вода и асфалт. и ја, ако хоћу
сањаћу о шуми и реци. и о облацима.
опет.
о, небодери под њима! о, страћаре!
о, прастара станишта ускладиштена
у мом сећању од кадa сањах оне куће
од хладног бусења и путељке угажене
у испашеној трави; о, старе ципеле
-
антилопе у неразрешеном скоку! о
пилеће љубичице - вероника перзика
кажу сад, и, честославица, исто. и
волујак - свракино вино, како се и
пре звало. и тратинчице - беле раде
седмикраскице, маријеткице и друго
све, чега се сећам - старих и нових
имена и изумрлих врста, и биљака
из њиховог времена што још постоје
и потока и река и бỳкова и буковика...
добро је све што знам, што памтим,
ако се сетим... (па сада хоћемо...)
лењо развлачи се равница
кроз размакнуте брегове шумадије
изненада се панично стисне
у саморасло жбуње па се поново врати
у благост обронака.
све држи свој ритам. умирује
подивљале синапсе незнанаца
пред неизвесношћу догађаја
на одредишту.
18. 4. 22.
