ХАЈДЕ, ЗАРЕЦИМО СЕ

хајде зарецимо се сада
на искреност, да изрекнемо
невино то што нас ломи
 
зарецимо се, али тако да после
будемо ведри као у детињству

23. 9. 2020

КОГОД ДА СИ

когод да си ти
који си ме нагнао
да склопим нову причу
о свету што клизи мимо
затвореног прозора.

ЗЕЛЕНО

зелени дани теку зелени дани  

док добри волт витмен стари
одаје почаст трави иза корица
похабаног издања иза изгубљене 
воље и неразумевања баш тог 

деветнаестовековног сјаја али
онда волела сам волта витмена
у старој држави и можда бих 
могла поново га заволети ако 
отворим корице са страхом 
као некад можда би ме изнова 
онај одавно скрајнут нерв унео
у занос отплаћеног времена.

22. 4. 2019

______________________________________________COVID-19__________________________________________________

ово сунце ме баш и не радује
ни ти наредни сунчани дани
из краткорочне временске
прогнозе.

шта бих сад са њима
јесам ли раније знала
 

стрпљивост што ме прати
ових дана мора да је само
friendly подешени предзнак
претеће агорафобије или 
клаустрофобичних демона 

њеног суморног пандана.

 

или ко зна.

2021-05-02

ПИСМО ПРИЈАТЕЉУ 2015-01-19

драги д
осамдесете године прошлог века
требало би по дифолту да су биле
најбоље године мог живота, можда
и најбоље године живота свих нас
што смо се кроз њих провлачили
онда. тада, понекад  ми се чинило
да ће то можда постати - али нису.
поздрав за сада. д

 

_____________________________"ЗВОНЧИЦА"___________________________

драга к.
моја драга
изненада, ево ме
како помишљам на тебе 
јер сам се, ових неких дана
две деценије пре, мучила око
финалног реза своje "каријере"
сећаш се? спремала сам изложбу
- ја, "лауреата" -
и радовала се
шанси да изведем неку
неподоштину, можда са тобом баш 
но "ти" си отишла, а "они" су хтели све 

читаву годину пре планираног рока! a ja!
онда се мирим сa идејом да треба да урадим
и нешто више апропо моје сарадње са "њим"
да "лепше"
тако раскинем са прошлошћу и најзад 

 "им" дам задовољење за неодржани говор на
"церемонији проглашења" рачунајући да ћу тако
направити и "мој одговор свима", па да наставим
са својим приватним ратовима што је, уосталом, било 

можда све друго што сам до тад урадила. а цела је истина
да нисам ни сама знала шта ће испасти од тога, осим што сам
хтела да по сваку цену у то некако уђу и моје композитне скице
ти фрагменти приче која се некад одвијала између "њега" и "мене"
(из које сам можда дошла до капије/полице коју си до тада већ и ти 

знала)
што све то, заправо, и јесте: решавала сам своје доживљаје мèста и
и тренутака, "нормалне оптике", хоризоната, амбијената, површина
и граница времена - све чиме сам филовала старе записе о другима
поздрав,
д.

ПОЧЕТАК ПЕСМЕ КОЈУ САМ СПЕВАЛА У ГЛАВИ АЛИ ЈЕ НИСАМ ЗАПИСАЛА

 све ће бити добро

СУМРАК ЈЕ НЕКИ

сумрак је неки, топли,
и камен одсјајно плав
прави пригодан заслон
бокору модрог волујка

ниже, уз реку, зелени
вилини коњици салећу
безбојни други пол.

и вода звонко оплакује 
обалу, као да је бистра.

ŠTO ĆE NAMA...TO

što će nama drugi svetski rat
što će nam prvi veliki? što će nam
balkanski ratovi - prvi i drugi, srpski
ustanci, nedavni sukobi i bune narodne
i one uskočke i hajdučke, demonstracije
protesti? šta treba da se uradi da ne bude to?
(2020)

4 ЧУД(н)А_24. 3. 1999

1
јутарњи неспретни гест и оловна чаша
пуца у слепом предсказању, усмрти још
друге две и све се удену у раскошну
фонтану. дијаманти свуда! распршили се
по читавом стану. чудно! чудо је баш!
 

2
на послу читав дан недогледан посао
(задат још јуче, као претња - са отказом
ионако у плану) ипак завршен, а после:
грозничаво скупљање личних ствари
(однекуд ту, чудно.  колико их је само!)

3
у сумрак, пуних руку, на путу близу куће
са високог прозора главне (камене) поште
на главу пада чудно помазање: млаз
црне течности, неке слузи. пуна коса
откуда баш одатле? бљак. бљак. бљак

4
код куће, пак: одлагање туша - да ме смрт
(ха!) не затекне нагу. најзад закорак у каду
и прво тупо "труп" – баш чудан, неочекиван
звук. и опет: "труп", пригушено негде о земљу
(небо не видим - само суседни зид и мрак)

ФАМА ЗАВРЗЛАМА. САД

тај
мој стари знанац са којим сам некада
док још и није био славан као сад
повремено сарађивала, но више
трошила сате, шибице, дуван
уз његове урнебесне приче
(и волела га к'о друга) 
њега, који имађаше
тај изузетан дар
за сарказам и  
за иронију
и сатиру
чак
-
сад
укину
наше fb
пријатељство
као одговор на мој
благо ироничан (али
са симпатијама срочен)
коментар - ваљда рачунајући
да нешто што није хвалоспев само
не приличи никако да буде посвећено
њему, тако неприкосновеној персони. сад.

ЦВЕЋЕ & СМЕЋЕ

АПРОПО П. Х.

не одговара ми сада нешто код волта
уитмена (а волела сам некад његове
епифаније унете у обична места)
више ме сада дирне какав клише
коме каткад посведочим и сама 
као: ухваћена у контри бледог
месеца и хладног дисплеја
дана (видела сам једном
то на маријином лицу
и рекла јој како личи
на џеј ло) може то!
али кад изнова
прочитам:
"натраг у оскудни врт"
и даље: 
"у лисним левцима вирка",
помислим да знам (не да разумем!) зато што сам једном
и сама, у дрском попонцу, у звонцима његовог белоцвета
(на падини код подвожњака, под џанариком чије плодове
смо још пре првих назнака зрења ми деца страсно крали)
отплакала свој први упад у непојмљиву хармонију сфера.
 
2019-07-11

ХА!

кад је била млада, моја мама
личила је на мона лизу.
у своје зрело доба, мој тата,

био је налик на сергеја
маихајловича
ејзенштајна. 

кад сам ја била мала

правила сам се да сам

anna maria pierangeli

а моја старија сестра

била је schiaffino,
rosanna.

када се родио, наш млађи брат

звале смо га џон, по вејну 

- није му било друге!

и свако је (ми, деца),
и пре него што је дошао
до нас filmski svet,

имао своју слику у боји

са насловне стране

duge.

***

касније, у кинотеци, кад сам у једној сцени
фордовог филма the horse soldiers

чула: holds your fire, men - команду
што је издаје унионистички colonel

john marlowe, zapravo, wayne...

синуло ми је да он, џон,

из својих млађих дана,

(а у 3 godfathers баш!)
заиста личи на мог брата

из времена када је био

активни пуковник

у јна.

и сад, понекaд, понеко, кад погледа 
наше старе слике, изрекне у шали
да бисмо и сестра и ја, уз мало расвете
и нешто шминке, могле бити налик
на те ондашње диве: schiaffino,
rosanna, pier аngeli,
maria, anna...

БЕЗ НАЗИВА

пуштала сам себи
на вољу да верујем
да се добро подразумева.

JUSTIN ELMER

"Вечерас, 2017-03-20  у 19:32 родио се Justin Elmer, амерички песник. Биће дивљачно и непослушно дете које не воли школу; радије ће се потуцати по улицама родног града и дружити са клошарима. Поезију ће почети касно да пише - у 38. години. И пре тога имаће  песме у глави, али никада неће хтети да говори о томе, све до краја живота у 58-ој години."

COALA (тада)

пре тридесетак година једна је катарина г.
(коју сам баш волела док је у happy gallery
радила са нама) отишла са момком
у аустралију и отуда на адресу галерије
слала духовите поштанске карте са
дописаним именима оних којих се сећала
и рачунала да исти ти и даље губе време
на овом месту култном, тада. моје име 
није бивало на њима и помишљала сам
да то и није вредно помињања. тада.

и годину дана од њеног одласка, без
духовитих опаски, имена, без порука,
на адресу галерије стиже дописница
са сликом коале и са описом (на реверсу)
њених "социјалних" навика. и без имена
пошиљаоца. најзад! ова је само за мене
сећам се како сам се радовала. тада.

НЕПРИЛАГОЂЕНА

потпуно неспремна за посмртне ритуале
у пра-отпору према короти, црном флору
(а црном дугмету, тек! ха!) ипак се увек
потруди да кришом спусти новац
у кутију крај ковчега, али и
да  у наизглед спонтаном
мизансцену избегне
да прихвати
свећу ...

понекад се деси и да пукне:
па положи руку на ковчег,
растерећено убаци новац
и прихвати воштаницу. 
панаију увек избегне
а са ракијом нема
никад проблем 
и буде као
сви.

али на фејсбуку ни после
не може да шаље сузе и
никад више од једног
(упакованог!) срца,
а онај емотикон
„да умреш од
смеха“ - тај
може!

2018-09-04

О, ДРЧНИ СМО МИ, АЛИ ЧЕМУ?

набавимо веће вреће за смеће, о
ми, људски синови, људске звери
ми, деца њихова, и њихове кћери
велики смо пут прешли и платили смо
цену. и дрчни смо били - али чему?

одавно су препуне пластичне вреће
и, тек, ако будемо имали среће
и сами ћемо завршити у њима

(неће то бити испорука за васкрсење
не, не надајмо се таквом нечем)
ипак, има неке утехе и у томе
да ћемо и даље бити део ове
незаслужене, раскошне васељене.

2014-02-23

 

ДА, ЗНАМ

да, знам! али, разумела сам
све наопако. и ништа
(прихватљиво) не могу рећи.
са колико мало слогова могу
да се искажу просте ствари
(не)важне, а да то не буде само
"да" или само "не"? - тек да се
представе основна осећања?
може ли се саопштити ишта
(не)сувисло а да то не буде оно
француско: c’est ci? comme ça
ili: c'est pas çа?
 _(2015-е 26-ог фебруара)