ТАЧНО ТО!

одакле је долазио тај срам? од неделања! читам то
(случајно данас, двадесет четвртог марта 2015-е)
код павезеа, написано давне четрдесет и неке.
то је тачно онај осећај што сам га имала
24. марта 1999-е.

КОЛАРИЋУ ПАНИЋУ

ружа пропада
али не пропада 
идеја о ружи. аура
непревазиђености 
држи све на окупу
и телесни сокови
слепо разграђују
недавни оброк.

вредно раде моје ћелије
ритмички уткајају протеине
и минерале у своја једра.



(2016-11-08)

ПА ДОБРО! ПА ШТА? ИЗ НЕКОГ РАЗЛОГА

(2017-02-16)
па добро, нека свак умре
за себе, као што се родио.
нека преузме на себе нужност
пропадања. и нека урачуна
извесност изненадне смрти. и
нека се извлачи из депресије
коју није хтео да подели, сам.
и нека присвоји кривицу старих
и нових пророка и нека им
допушта да изнова проговарају
о судњем дану. и нека чека. 

(2017-02-16_ мало касније)
па шта, ако је неко паметан и образован
(неки научењачки ум) изрекао понешто
о богу?! шта ако је ајнштајн помињао
"старога", или, рецимо, клодел певао о
овоме или ономе - у славу оног "једног"? 

(2018-02-13_данас )
не могу узети ништа од овога
(иако су ми те неке старинске
фантазије блиске, ја их упорно
изнова, одбијам).

СУТРА ЋУ УМРЕТИ_бајалица за нас, за мене

сутра мора бити тај дан. испустила сам
многе прилике. не допуштам одлагања.
ништа се неће изменити у следу ствари.
можда ће укупна доза бриге света бити
мања, али нико се неће радовати и нико
неће ме оплакивати: они које сам знала
који би могли марити ни њих неће бити.

неговала сам одувек ту идеју о смртима
тим неухватљивим искуствима што нису 
никада део нечијег сећања. све фантазме
моје певају o њој. план за крунску слику
са мамом, гаврановима и нама сестрама
коју сам предуго азвијала у глави, након
татиног одласка, рачунао је на тај патос.

(дуго сам одлагала и умрла је и мама).

2015-05-21

СТАРОСТ

док се напољу смењују светлост и тама
он, у замраченој соби, тихо усавршава
слике својих сећања. по ко зна који пут
дорађује старе представе и прави нове
(варијанте момената из меморије за које
мисли да су одредиле његов живот)
и преслаже их. и поново одабира линије
никада задовољан изгледом догађаја
чији му делови неповратно измичу.

2016-02-02

ЈУЧЕРАШЊИ СНЕГ

пси лају
уторак 5 децембар 2017

КАСНА ПОСЕТА

о, само ми не понављај како о лову 
ниси знао ништа и како си ликовао
кад је неко узвикнуо 'браво' што си
из прве устрелио дивљу мачку. боље
да си по ко зна који пут поновио ону
тужну причу момачку... о, младости!

замисли! па ти ништа ниси знао 
о еминој башчи! ни о златнику
у чевре што ишао је уз њу;
и не сећаш се тајних планова
што смо их ковали по кућарама
у буковику и под буком скаче воде;

да си, бар, имао неку причу са гробља
пра-предака, на коме никада нисам била
(крај напуштене дубироге и црног мочила)
па да се, са отменом госпом, што је нашег стрица
маестрално покосила у мом пророчком сну
- уденем у породични мит и ја!

али! само! тако мучно ми је било
о! то хвалисање како си срећно(!)
из прве, устрелио ову препарирану
звер, што понад суздржаних осмеха
у тами отменог огледала, тупо прати
гестове и ритуале позних одлазака.

(У НЕСАНИЦИ, НАГЛАС)

читала сам синоћ (у несаници
наглас) хелдерлина. архипелаг!

у преплитању мита и бунила
о узвишеном оплакивању хриди
постојаних. и мислила о морима.

и о праисконској трави што на
путевима старим, од детињства
напуштеним, још и сада ниче
под муклим батом незнанца.

ЗА AГЛ КОГА СМО ЗВАЛИ ТОМ

па добро, пријатељу, уграбио си и сам
нешто мало од ове славе која те сада
прати. понешто си освојио и пре својим
снажним плућима и гласноговором; али
ништа се не може поредити са почастима
које ти сада одају твоји постхумни поданици
одани пријатељи и незнанци што одливак
сенке твог незграпног тела марљиво обливају
белом (бојом) смрти. добро је то, јер сада су
безбедни сви (пријатељи и настављачи и сви
који су те волели и они који те и даље мрзе)
од твог поганог  језика. вечна ти слава!

АКО...ИЗНЕНАДА

ако куртоазно  ћаскам са месаром
о изненадном поскупљењу меса
ако пратим вести о ритуалном
погубљењу неверника; ако ћутке
пролазим поред скапавајуће звери
ако знам шта говорим; ако не разумем
твоју радост; ако прелазим на другу
страну улице да заобиђем просјака
на штакама; ако одмахнем главом и
одбацим мисао о неизвесној судбини
овог насмејаног дечака... о, не, не
немој ми говорити о слободи
воље. бог је злочинац; и тачка.

2016-07-15

_____________________________Д(И)Т(И)Р(АМБ)_____________________

1979-е или 80-е, те једне године
на врбнику код книна, док данима сам
фарбала крила великих колских вратница
учинило ми се да сам ушла у суштину
елементарних слика драгољуба тодосијевића
раше (сада већ прослављеног дтр-а)
иако су његове слике имале изглед
насумично размазаног хлебног теста
а моји уредни потези четком (у танком
намазу, без контура) могли бити ближи
минимал арту, хардеџу, или сипорт/сирфас
сликарима (нити трага на њима није било
од експресионизма: боја је код мене била
светлосива и ни у најмањим назнакама
није било геста) свеједно, било је то
просветљење: раша - не, није то
метафизичка злоба, зловоља
то је врхунска марљивост
сервирана у вриштећем
целофану дечачког
цинизма.

ПЕСМА_НЕ

у крајњој изнудици и
потпуној збуњености
урадила сам и нешто
мало добрих ствари... 

ПЕСНИКУ (С.T.)

са лелујавом сенком преко воде (волела сам
оне мокасине од преврнуте коже) док окрећем се
у круг и године ме ломе у заносу, сећам се како сам...

ПРОЛОГ

(некада сам била задивљена митовима старе грчке
и рима. чак сам за један локални књижевни конкурс
поему о ахеронту испевала (а мислим да ми је у игри
и лета била) али, због страха од честих подвала и
плагијата, била сам дискретно елиминисана
из конкуренције, као suspicia prima)

О, како сам волела радио-емисију
"У Еутерпиним вртовима"! И сад,
Понекад, понесе ме ако наиђем
На који антички миг у comic books
Или у pulp fantasy романима.

Данас чак и не знам ни имена
Свих муза, и у сећању ми стоји
Још само та Еутерпа - је ли
Њена мајка била Мнемозина?

(Сад везу са Грчком држим
Још само преко Хелдерлина)

Више ми сада значе зачудне
Строфе о биткама дрвећа и шума
О (могућим) расправама између
Врбе и бреста, иако ни о томе
Немам много знања - тек неке
Замисли изведене из "Беле богиње" 

Несхваћеног, заводљивог Грејвса.

(... да ме у давне слутње врате (жутим соковима
из јовиних жила у бледе дечије шаке утиснуте)
да ме ражале...)

МИ (свечана песма)

сад када нас више нема
лебде ли гордо и даље наше сени старим путевима?
хермана, керида, аурора! о, славни наши дани! они
што их једном створисмо и сањасмо их као вечност
што они и беху: застоји у времену док пролази време.
као оно код вирџиније, што нас затекне и онда сломи
и ми наш свет имале смо у тананом снопу светионика
што наслепо шаље сигнале нашој изгубљеној посади
- што смо ми - на импровизованој палуби, само лаком
пловном грађом сна одвојене од љубопитљивог мора.

о, имале смо ми наше тренутке за које мишљасмо
да ће трајати вечно, само због нас(!) и држе нас
и сад у ходочасном походу нашим прошлим временима.

(знам да памтиш. приземљена ауроро, орор, зоро,
знам хермана да си знала у свим својим ликовима ) 

2016-03-22

ЕХ

симпатичне су ми некад биле те женице
са сређеним фризурама од проређене косе
у коју локну уденуте - да направи се варка.
-
волела сам их са разумевањем, са страхом
да би другима могле бити смешне, премда
мишљах, да за себе такву никада не бих
имала симпатија. никада, никада, никада!
-
а погледај ме сада: косица танушна
уредно подшишана. ех, моја старка!
(срећом, скоро сваки прамен некамо
вуче: и све се поквари на ветру).

АКО СЕ СЕТИМ

kад на крају предграђа, иза маскирне живице
осетим воњ штале и свињског обора који ми
на суво смиље замирише... или кад, недалеко
од давно напуштеног тора, између грумења
земље и шљунка, разазнам брабоњак и онда
помислим на скарабеја...кад под нехотично
изврнутим каменом пробудим кишну глисту
...
ако се сетим... могла бих поново бити онде
где не могу бити. и могла бих се радовати
оскудној трави уз плочник, под снегом
што копни на осунчаној страни, листању
селена и наговештају кадифиног цвета...
и реском мирису овлаш дотакнутог листа
рајчице. и још (ако се сетим) давно ишчезлог
отменог даха ноћне фрајле у башти
(која је моја)

MOMENTUM

колико блиставих увиђаја у изненадној кретњи
у стрепњи због немоћи да се ишта уреди
новим фразама чије је значење имало значаја
само за онај један тренутак
који је већ био;

могу оне значити опет и опет бити важне
и наизглед прикладне (а опет некорисне)
у безбројним апоенима тренутака што се
рачвају у међупростору између две тачке
јединственог времена делања и неделања;

и мировања
у равнодушним секвенцама
док битишемо (нагло одбачени)
у раскошном низању појединачних станки
изнуђене кретње. 

(2007)

НЕ СЛУТЕЋИ НИШТА (1. верзија)

волела сам ракију - сећања и осећаје што иду
уз њу. не зато што ме дрмне (премда волим
и то, и понекад ми буде спас од апатије)
волим је због очекивања што буди, у нади
да нешто може да се догоди,  или да оно  
што се већ догодило - догодило се није.

премда, не волим сада тај укус; лозе да, не
и шљивовице (бар не оне мени сада доступне)
али, зато памтим давни мирис препеченице
и пробе уз казан и мезе у себечеву, горе у
страни, у засеоку који смо (зачудо, entre nous)
ретко правим именом (зеленовиће) звали.

у мојим сећањима на каменицу нема пецара
отуда памтим даске за сушење воћа и колачића
(на виновом лишћу) од пекмеза од шљива
али знам да нема боље шљивовице од оне
којом сам тамо, 1998-е, годину дана пре
велвет изгнанства, са стрицем наздрављала
у кући подигнутој насред суровог камењара.

најбољу сам лозу пила 80-их, у рана јутра
на врбнику код книна, уз свеже смокве
пратећи погледом, са митром, обронке
динаре, и у круг других планина, и само
једном сам комину муљала. не слутећи
ништа (сањати, надати се да оно
што ће се збити - збило се није).

OLD FOLKS SINGING

неколико старих људи прилази
столу жене која пева. а онда
тихо, потом све гласније,
наставе да певају са њом.

(гледала сам ту сцену у једном 
француском филму са lys gauty.
раније, видела сам нешто слично
у британској тв серији "the royle family")
(6. епизода, 2. сезона)