ВЛАК

лењо развлачи се равница кроз
размакнуте брегове шумадије
и каткад, панично се стисне у
самораслом жбуњу. и врати се
поново у благост обронака.

и све држи свој ритам. умирује
подивљале синапсе незнананаца
пред неизвесношћу догађаја
на одредишту.

18. 4. 22.

(RECUPERATIO?)

сад:
скоро је тмурно и мало светлости
у огледалу пада ми на лице. све, можда,
изгледа мало боље него јуче. ха! и слике:
узети отисак света док сунце израња
сенку дима што се диже уз косину
крова, суседовог, преко улице 
док онај прави, тамо горе
изнад, диже се и диже 
и нестаје.
и
после:
дивне су ове планине у круг:
у центру сам света, надомак пијаце
окрећем се од улице за погледом на југ, 
поврх моста и реке: лепа су и ова брда 
на истоку и иза шанца и западно (лепше буду
у сумрак) и раније стоје оне тако под сунцем
(и под облацима) и мантрам: добро биће и после.
и
ту смо. сад: даница (и јупитер) вуку месец ка заласку. 
нема облака и нема слика за мене. само да пребродим ноћ 
и биће добро  коликогод да ми снови прете - само ми дође сан. 
сада.