ПРОЛОГ

(некада сам била задивљена митовима старе грчке
и рима. чак сам за један локални књижевни конкурс
поему о ахеронту испевала (а мислим да ми је у игри
и лета била) али, због страха од честих подвала и
плагијата, била сам дискретно елиминисана
из конкуренције, као suspicia prima)

О, како сам волела радио-емисију
"У Еутерпиним вртовима"! И сад,
Понекад, понесе ме ако наиђем
На који антички миг у comic books
Или у pulp fantasy романима.

Данас чак и не знам ни имена
Свих муза, и у сећању ми стоји
Још само та Еутерпа - је ли
Њена мајка била Мнемозина?

(Сад везу са Грчком држим
Још само преко Хелдерлина)

Више ми сада значе зачудне
Строфе о биткама дрвећа и шума
О (могућим) расправама између
Врбе и бреста, иако ни о томе
Немам много знања - тек неке
Замисли изведене из "Беле богиње" 

Несхваћеног, заводљивог Грејвса.

(... да ме у давне слутње врате (жутим соковима
из јовиних жила у бледе дечије шаке утиснуте)
да ме ражале...)

МИ (свечана песма)

сад када нас више нема
лебде ли гордо и даље наше сени старим путевима?
хермана, керида, аурора! о, славни наши дани! они
што их једном створисмо и сањасмо их као вечност
што они и беху: застоји у времену док пролази време.
као оно код вирџиније, што нас затекне и онда сломи
и ми наш свет имале смо у тананом снопу светионика
што наслепо шаље сигнале нашој изгубљеној посади
- што смо ми - на импровизованој палуби, само лаком
пловном грађом сна одвојене од љубопитљивог мора.

о, имале смо ми наше тренутке за које мишљасмо
да ће трајати вечно, само због нас(!) и држе нас
и сад у ходочасном походу нашим прошлим временима.

(знам да памтиш. приземљена ауроро, орор, зоро,
знам хермана да си знала у свим својим ликовима ) 

2016-03-22