(ДОК ПРЕТВАРАМ СЕ...)

док залуд пребирам примитивне риме,
да форму нових изговора нађем и смисао
за живот што мимо мене суморно корача
„гледај непосредно" - правим се да чујем
како ми сабласт простора узвраћа  
"не мисли о месту других посматрача!"
осећам како подсвест свести се обраћа.

(о, знам ја! учила сам о плановима од раније
од многих - од  т. с. елиота и од вирџиније
али сад утеху видим у губљењу перспективе
јер све што је било важно, више није)

и док претварам се да свеједно ми је,
склупчана у центру безнађа и кривње
скаредно помишљам да сам ко мазепа, 
док у грчу пратим како око мене
ковитла се степа.

(као да ово безнађе може да се конвертује
у илузију среће. премда знам да неће.
знам да неће)

2004-01-14