лагано плове бели паперјасти облаци.
клизе небом, као некада. знам да није
исто, али: добро је: свет је овога трена
леп: небо и вода и асфалт. и ја, ако хоћу
сањаћу о шуми и реци. и о облацима.
опет.
о, небодери под њима! о, страћаре!
о, прастара станишта ускладиштена
у мом сећању од кадa сањах оне куће
од хладног бусења и путељке угажене
у испашеној трави; о, старе ципеле
-
антилопе у неразрешеном скоку! о
пилеће љубичице - вероника перзика
кажу сад, и, честославица, исто. и
волујак - свракино вино, како се и
пре звало. и тратинчице - беле раде
седмикраскице, маријеткице и друго
све, чега се сећам - старих и нових
имена и изумрлих врста, и биљака
из њиховог времена што још постоје
и потока и река и бỳкова и буковика...
добро је све што знам, што памтим,
ако се сетим... (па сада хоћемо...)
