ЗАМЕНА_1

хиљаду деветсто шездесет трећа је, или четврта
неки је јул. има 13 година и рачуна да је још дете.
у гостима је код тетке у београду, малом мокром лугу,
враћа се са ситном зелени са цветкове пијаце и
од последње станице трамваја развлачи се
пешке кроз недоглед булевара
(револуције)
ка броју
493
или
5

ужива
у промету велеграда и једи се
што не препознаје марке аута што клизе
мимо ње (као милојка, њена другарица
београдска, која се чуди што не разуме
смисао питања "јеси ли доживела
први пољубац" и незлобиво се смеје
неженственом начину на који јој висе ноге
док седе на клупи, у парку код вука, после
одгледаног филма у биоскопу
у центру града)

лиже ледовог снешка, посвећено
крцка чоколадне љуспе и искоса
прати како на другој страни
булевара на коловоз
истрчава дете.

и на звук тупог ударца
високо на небу, гледа у чуду
у завитлају обезглављеног певца
гледа како лебди и види и пера
како лете док лебди у грчу и сама
обезглављено се врти уз шкрипу
кочница врти се све брже, док
један човек небеском спорошћу
у наручје подиже у црвеном
дете.

и врти се и даље у круг
у двојбеном стиду молећи
одгоду и све да се преобрати
да ледо штапић развије спиралу
и у грудву павлаке се врати. топло
беле на сивом асфалту.
(да није ту...)

(...)

"видела сам петла, видела сам
како на небу лети црвено дете"
"ох, дете! ова врућина може
и одрасле да смлати"
"имала је топлотни удар"
каже сусед. "најбоље
нека попије нешто и
одмори се и охлади".
"али, видела сам...
видела сам..."
понавља
иако слути да нико неће
да је схвати. и онда ућути
"треба да заборавим
да допустим..."

(...)

(да јој се врати?)