ТАЧНО ТО!

одакле је долазио тај срам? од неделања! читам то
(случајно данас, двадесет четвртог марта 2015-е)
код павезеа, написано давне четрдесет и неке.
то је тачно онај осећај што сам га имала
24. марта 1999-е.

КОЛАРИЋУ ПАНИЋУ

ружа пропада
али не пропада 
идеја о ружи. аура
непревазиђености 
држи све на окупу
и телесни сокови
слепо разграђују
недавни оброк.

вредно раде моје ћелије
ритмички уткајају протеине
и минерале у своја једра.



(2016-11-08)

ПА ДОБРО! ПА ШТА? ИЗ НЕКОГ РАЗЛОГА

(2017-02-16)
па добро, нека свак умре
за себе, као што се родио.
нека преузме на себе нужност
пропадања. и нека урачуна
извесност изненадне смрти. и
нека се извлачи из депресије
коју није хтео да подели, сам.
и нека присвоји кривицу старих
и нових пророка и нека им
допушта да изнова проговарају
о судњем дану. и нека чека. 

(2017-02-16_ мало касније)
па шта, ако је неко паметан и образован
(неки научењачки ум) изрекао понешто
о богу?! шта ако је ајнштајн помињао
"старога", или, рецимо, клодел певао о
овоме или ономе - у славу оног "једног"? 

(2018-02-13_данас )
не могу узети ништа од овога
(иако су ми те неке старинске
фантазије блиске, ја их упорно
изнова, одбијам).