
волела сам ракију - сећања и осећаје што иду
уз њу. не зато што ме дрмне (премда волим
и то, и понекад ми буде спас од апатије)
волим је због очекивања што буди, у нади
да нешто може да се догоди, или да оно
што се већ догодило - догодило се није.
премда, не волим сада тај укус; лозе да, не
и шљивовице (бар не оне мени сада доступне)
али, зато памтим давни мирис препеченице
и пробе уз казан и мезе у себечеву, горе у
страни, у засеоку који смо (зачудо, entre nous)
ретко правим именом (зеленовиће) звали.
у мојим сећањима на каменицу нема пецара
отуда памтим даске за сушење воћа и колачића
(на виновом лишћу) од пекмеза од шљива
али знам да нема боље шљивовице од оне
којом сам тамо, 1998-е, годину дана пре
велвет изгнанства, са стрицем наздрављала
у кући подигнутој насред суровог камењара.
најбољу сам лозу пила 80-их, у рана јутра
на врбнику код книна, уз свеже смокве
пратећи погледом, са митром, обронке
динаре, и у круг других планина, и само
једном сам комину муљала. не слутећи
ништа (сањати, надати се да оно
што ће се збити - збило се није).